Proleće koje me je (raz) bolelo

KAMBELEVČANI su, kako stoji zabeleženo u dokumentima, učestvovali u balkankim ratovima, u Prvom i Drugom svetskom ratu od 1944. godine. Nije mi poznato da li je neko od njih učestvovao u ovom poslednjem ratu 1999. godine? Ja jesam. Provodim, jedanaest nedelja, kao u paklu, sa svojim ratnim drugovima, čitam u „slobodno“ vreme „Antologiju novije srpske lirike“ Bogdana Popovića, a počeo sam bio, krišom, da vodim i dnevnik, koji sam stalno nosio sa sobom, kao nešto važno. Beležeći dogadjaje, bio sam ispunio celu jednu debelu svesku. Nameravao sam da to sredim, i izdam jednog dana. Medjutim, jedne večeri, zovu me da se hitno javim potpukovniku, zaduženom za moral vojnika u ratu ( njegovog se imena ne sećam više, ali se medju vojnicima govorkalo da je rodom iz Kruševca). Kako je moja jedinica tih dana bila stacionirana u jednom selu, nedaleko od varošice B., „spavao“ sam u napuštenoj straćari u blizini seoskog groblja sa kojeg se širio nepodnošljiv zadah truleži. U toj krovinjari nije bilo ni struje ni kreveta, samo jedan panj, snop vrbovih suvaraka i gumene čizme. Moj prilično izbledeli šinjel kome je prašina ugasila svežinu, prašnjive čizme na kojima su ležale skoravljene čarape, najzad, cela oprema i sama je dobila neuništivu fizionomiju čoveka koji se vratio iz daleka, pošto je prošao kroz neke neobične doživljaje. Na panju, naslonjen na zid, u mraku, provodim dve noći. U medjuvremenu dobio sam petrolejku, i ćebe od jedne udovice iz komšiluka, čiji je sin jedinac, takodje, bio na ratištu. Kad me je videla kako žvaćem keks i sedim na kiši, na panju, rasplakala se. Ta udovica je bila prema meni dobra, iako ni ime moje nije znala. Nudila me je i ostacima svoje večere. Hrabra žena se nije izlagala samo opasnosti od infekcija, jedan broj vojnika bio je šugav, za neke se govorilo da su, odlazeći kradomice do nekih kuća iza brda, bili inficirani i veneričnim bolestima, bile su tu i priče dokonih baba da odlazi do kuće nepoznatog muškarca- vojnika. Pod svetlošću jedne lampe unosio sam u dnevnik ono što je tog dana uticalo na moju uznemirenu dušu. Naviknuta na iznenadjenja, vojnika je teško iznenaditi. Pa ipak, poziv da se javim potpukovniku, iznenadio me je, i izazvao nemir u meni. Oštrim korakom odlazim njemu, kucam na vrata njegove improvizovane „kancelarije“, ulazim, i stajem mirno. Znoj me probija. Potpukovnik je bio poznat po tome što je kažnjavao za svaku sitnicu, teško. Vojnički, otresito, on veli: “Obavešten sam da imaš nešto zbog čega možeš da završiš posle rata na Vojnom sudu“. Pa nastavi dalje, oštro, kao da seče čelik:“ Za tebe, kao i za sve nas najbolje je da to vatra proguta“. Bio sam se grdno prepao. Ne zbog toga što mi je potpukovnik zapretio Vojnim sudom, već zbog pomisli da bi tamo mogao da sretnem neke od onih koji su opoganili uniformu koju sam nosio, čineći ono što nikada nije bilo svojstveno srpskom vojniku. Naime, kradje, lopovluci i otimačine, uvek su kroz srpsku istoriju bile odlike onih od kojih su se Srbi branili. Vojska je bila sastavljena od časnih ljudi ali je medju njima bilo i obešenjaka. Neću reći ništa novo ako kažem da je rat nekom brat, a nekom rat; neko u njemu ogoli a neko se u njemu obogati. Ja stojim sav crven u licu, drhtim, uzimam vazduh, i obraćam se starešini rečima: “Ako ste mislili gospodine potpukovniče, na gomilu mojih beležaka, hitam da vam ih donesem“. Desetak minuta kasnije vratio sam se i predao potpukovniku moju kupusaru. On je istog časa otvorio ložište šporeta na kojem je nešto kuvao, i svesku bacio u vatru. Meni se to, tada, činilo ludo i blesavo. Danas mi se čini da je to bilo razborito, i davno sam prestao da se na tog potpukovnika ljutim. To proleće bilo je lepo i toplo, sa noćima punim sjajnih zvezda, a meni se pri pomisli na onaj kućerak utroba okretala. Bojao sam se noći koju moram da provedem pod tim ulubljenim krovom, u mraku, nadomak groblja sa kojeg se širio težak miris, kao nigde na svetu. Bio sam zbunjen i uznemiren dogadjajima oko mene, i šugav kao pacov. Sa udaljenosti od desetak metara gledao sam kako su meštani sela, crni kao čavke, spuštali u grob jednog njihovog, na korak- dva od kućerka u kome sam boravio. Tom mrtvacu, sticajem okolnosti, postao sam prvi sused. Tada sam, prvi put, osetio da mi život neće biti onakav, kakav sam želeo. Nisam mogao ni da naslutim kuda će me odneti vetar sudbine. Bio sam umoran. Bio sam jako umoran. Popovićeva „Antologija“ postala mi je „teška“. Znao sam da tu, nedaleko od mene, iza brežuljka obraslog gustom hrastovom šumom, uludo i nepotrebno, krvare i ginu ljudi, plaču deca, oganj proždire kuće. Svi ti dogadjaji vukli su me u nestalnost, u groznicu, bio sam na korak od ludila. Ono što mi je pomoglo da, duševno, podnesem sve te grozote, bila je priroda terena na kojem smo boravili. Taj deo Srbije ( ako čitamo Ustav) sa svojim brdima i šumama, omogućavao mi je da se tamo sklonim za trenutak, da budem sam. Dok sam iza nekog žbuna čučao, i zapisivao ponešto od dogadjaja koji su se zbili toga dana, oni koji su me izdaleka posmatrali, mislili su da vršim nuždu. Krajičkom nekog svog čula naslućivao sam da ništa više neće biti isto. Jedino će mutni Lab nastaviti da teče istom trasom, kroz plodna kosovska polja, u mesečini, šapćući uspavanku ostarelim vrbama na obalama njegovim. Zanimljivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim poezije, i do današnjeg dana nisam napisao nijedan stih. Nisam ni sanjao da je moj povratak u Niš tako blizu. Idućeg dana saznao sam da se vraćam kući, svojima. Rat je završen. Završen je i jedan deo mog života. Vojno- tehničkim sporazumom sklopljenim, bolje reći sklepanim 9. juna 1999. godine, na aerodromu u Kumanovu, raspala se Savezna Republika Jugoslavija, kao u teatru. Idem u svoj grad. Mnogi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome sam čudio (izgubio sam 16 kilograma od svoje normalne težine. Bio sam šugav, krastav i imao nekakve guke po ledjima). Iznenada, na stanici, po izlasku iz autobusa kojim sam stigao do Niša, čujem kako neko viče moje ime, pa nailazim na svog komšiju, čiji je stan udaljen nekoliko koraka od stana u kojem živim. On mi pruža ruku sa suzama u očima i kaže da je negde od nekoga čuo da sam poginuo u okolini Bujanovca. Pa nastavlja: “Nišlije su mnogo propatile tokom ovog rata. Ja sam rat proveo u skloništu, namučio sam se, a bogami i ugojio. Na parkingu, pred ulazom u zgradu u kojoj ti živiš izgorelo je tridesetak automobila. Bilo je strašno. Tvoj auto izrešetan gelerima, nekim čudom nije stradao u vatri koja je spržila sve druge automobile. Svi smo se tome čudili, bio je parkiran na korak- dva od onih automobila od kojih je ostala samo gomila pleha i pepeo. Zamalo dete da ti strada. Mati njegova ostavila ga je ispred zgrade i otišla do preduzeća da ljudima podeli plate. Neko ga je pred sam nalet aviona sklonio. Gospod ga je sačuvao. Sačuvao je, hvala bogu i tebe“. „Možda se može i tako reći“, rekoh. Taj moj komšija umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od izliva krvi u mozak. Može se zamisliti moje zaprepašćenje kada sam, kroz dva dana, otišao do kasarne u mestu B, da razdužim uniformu. Podoficir, vodnik po činu, sav zadrigao u salo i znoj, sedeo je za stolom i brojao svaki komad opreme. Ispostavilo se da mi nedostaje ašovčić, koji uzgred rečeno nikada nisam ni imao. Na to mi on reče: “Moraš odmah da platiš ašov i to tri puta skuplje od njegove knjigovodstvene cene ( kazna za neodgovoran odnos prema vojnoj opremi). Ako to ne učiniš vojska će te po službenoj dužnosti goniti sudskim putem“. Trudim se da budem pitom i što ljubazniji, ali postajem svestan da imam posla sa jednim od onih podoficira, koga tudja muka čini sretnim, i koji nije u stanju da vidi kako se jedna država krvavo raspala. Osmehujem se nemoćno, pa pitam: “Zašto?“ “Tako je po zakonu“, kaže mi. Platio sam ašov, „po zakonu“. Tako sam zauvek otišao iz vojske. Slučaj je najveći komedijant na zemlji.

Priredio: Kamenko M. Marković