Princ što kasni
Prvi put sam se zaljubila čim sam pošla u obdanište. Jovan je bio najlepši dečak na svetu, a ujedno i jedan od nekolicine dečaka koje sam u to vreme poznavala. Imao je svetlo plave oči i to je otprilike jedino što o njemu zaista pamtim. Osim, naravno, naših dogodovština u kojima sam ja jurcala kroz hodnik obdaništa ne bih li mu udelila po koji poljubac u obraz, dok je on, doduše nesrećno, pokušavao da mi umakne. Na kraju bi se predao mom cmakanju i tako se uglavnom završila naša ljubavna saga. Posle obdaništa ga više nikada nisam srela.
Onda sam se zaljubila u Iliju, jednom prilikom na moru, kad su naše porodice zajedno letovale, a mi sve vreme provodili na plaži. Mada se tog letovanja slabo sećam, ostala je kao uspomena jedna zajednička fotografija mene i njega, koja bi sada zasigurno bila okarakterisana kao naperikladna i zauvek zabranjena. Obećala sam tada, bez imalo stida, svečano i pred svima, da ću ga voleti uvek, nevezano za to je li dobar ili loš. Ni njega nikada više nisam srela, verovatno jer već dugo i ne živi u kući na kraju moje ulice.
Prvi put kad sam se stvarno zaljubila imala sam devetnaest godina i verovala sam da je Sava moja srodna duša. Čak sam mu jednom prilikom, poprilično hrabro, rekla da je ljubav mog života. U neku ruku i jeste bio ljubav mog devetnaestogodišnjeg života, u kom su se moje simpatije nizale od obdaništa sve do tada, ali nijedna nije potrajala duže od nekoliko dana.
Sava nije bio savršen, bio je mrgud i izbegavao gužvu i ljude, ali je, bar u tom periodu, bio savršen za mene. On me je naučio svemu što znam o kolima, pa, iako je moje znanje siromašno, sad otprilike znam da razlikujem marke. Pokušavao je da me nauči i da vozim, ali to je već bila nemoguća misija. Ja sam ga vodila u pozorište i otkrila mu sve tajne književnosti, koje su njemu svejedno bile strane. Delili smo ljubav prema hrani, zbog čega smo se pretvorili u dva bumbara, i isti smisao za humor. Delili smo i njegovu ljubav prema šetnji, ali nikako nismo uspevali da podelimo optimizam. Ne vredi, to ipak u njemu nisam uspela da izazovem.
Verovala sam da ćemo Sava i ja provesti čitav život zajedno, da ćemo biti jedan od onih uspešnih parova kojima ništa nije preprečilo put i koji će, decenijama kasnije, i dalje pamtiti prvi poljubac. Iako se moja idilična veza sa njim pretvorila u naviku, malo monotonije i mnogo tuge, taj poljubac i dalje pamtim kao čaroban.
Nakon što se naša veza bespovratno raspala, Sava i ja postali smo stranci. On je novu devojku našao odmah, a i ja sam se trudila da u tom bolnom periodu pronađem novog savršenog dečka. Neposredno posle raskida, sećam se da mi je drugarica rekla da zna devojke koje su po tri godine same. Pomislila sam da je to predugo i da ću ja sigurno novu ljubav da pronađem brzo.
Sedam godina, mnogo sastanaka i propalih pokušaja veze kasnije, još uvek nisam uspela u svojoj nameri da pronađem svog princa savršenog. Izgleda da je zalutao i izgubio se negde zajedno sa konjem na kom je trebalo da dođe. Sigurno nema gps navigaciju, inače bi me našao očas posla, ja se, ipak, ni od koga ne krijem. Doduše, uspela sam da, i bez princa savršenog, izvučem po neku važnu lekciju o samopoštovanju i muško-ženskim odnosima.
Radoznala kakva jesam, otkrila sam da nisam jedina koja upada u neprijatne i pomalo smešne situacije, već da se to dešava i devojkama širom sveta. Dobro, nije potvrđeno da se dešava devojkama širom sveta, ali jeste potvrđeno da se dešava i drugaricama drugarica mojih drugarica. Slušajući njihove priče i iskustva, shvatila sam da pronaći pravi dragulj među kamenjem nije nimalo lak zatadak, ali da je potraga za draguljem lakša od ubeđivanja kamena da u vama vidi dragulj.
I tako nstavljam da čekam da moj princ savršen shvati da je promašio put i dođe do mene, a ja ne prestajem da ga tražim, u nadi da ćemo se negde na polovini puta zaista sresti.