Priča o Mihajlu Sporiću dirnula publiku u Niškoj Banji i osvojila posebno priznanje
Neki filmovi osvajaju nagrade zbog vrhunske produkcije, neki zbog neobične priče. Dokumentarac „Sećanje na Mihajla Sporića“, koji su snimili profesorka i učenici Matematičke gimnazije u Beogradu, osvojio je publiku na ovogodišnjem Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma City Fest u Niškoj Banji upravo zbog nečeg mnogo važnijeg, iskrene emocije. Film je nagrađen Posebnim priznanjem „Ljubiša Samardžić Smoki“, a mnogi posetioci priznali su da su tek tada saznali ko je bio mladi genije Mihajlo Sporić.
Postoje ljudi koji iza sebe ostave mnogo više od medalja, diploma i priznanja. Takav je bio Mihajlo Sporić, nekadašnji učenik Matematičke gimnazije u Beogradu, jedan od najtalentovanijih mladih fizičara svoje generacije, osvajač brojnih medalja na međunarodnim olimpijadama iz fizike, student Kembridža, ali pre svega, kako ga pamte oni koji su ga poznavali, skroman, vedar i neverovatno dobar čovek.
Upravo takvog Mihajla želeli su da sačuvaju od zaborava profesorka Svetlana Jakšić i učenici Dimitrije Momić i Dositej Jovanović, autori dokumentarnog filma koji je u Niškoj Banji izazvao snažne emocije.
Na City Festu nije bilo malo onih koji su priznali da ih je film dirnuo do suza.
Profesorka Svetlana Jakšić Mihajla nije upoznala samo kao učenika, već kao čoveka.
Kaže da je bio vrhunski takmičar i zlatni olimpijac, ali da to nije ono po čemu ga najviše pamti.
"Bio je izuzetno skromno dete. Upravo zbog toga smo ga toliko voleli. I kada je završio Matematičku gimnaziju i otišao na studije, ostao je povezan sa školom i kad god je mogao vraćao se među nas."
Posle njegove smrti u Matematičkoj gimnaziji rodila se ideja da MGTV, školska televizija, snimi dokumentarni film koji neće govoriti samo o medaljama i uspesima, već o čoveku kakav je Mihajlo bio.
Međutim, to nije bio lak zadatak.
Najveći teret, priznaje profesorka, bio je kako će film doživeti njegovi roditelji.
Film nije nastao u profesionalnom studiju. Nastajao je posle nastave. U učionicama. Kasno uveče. Dok škola ne bude zaključana.
Autori kažu da su na filmu radili više od godinu dana, a najveći izazov bila je montaža.
Snimili su više od 12 sati materijala, razgovarali sa porodicom, prijateljima, profesorima i svima koji su poznavali Mihajla. Od svega toga trebalo je napraviti priču dugu svega 35 minuta.
Profesorka kaže da su film stvarali isključivo posle radnog vremena.
"Ja imam svoj posao, oni su učenici. Uvek smo ostajali posle škole i radili uveče, dok nas tetkice ne isteraju jer škola mora da se zaključa."
Za Dimitrija Momića najveći izazov nije bila je montaža. Kako od desetina ispovesti izdvojiti ono najvažnije.
"Bilo je zanimljivo slušati kako ga je svako doživljavao na drugačiji način. Imali smo previše materijala i najveći izazov bio je da u 35 minuta stane suština, bez ponavljanja, ali da poruka ostane ista."
Film je, kaže, nastajao kroz bezbroj verzija. Scene su izbacivane, vraćane, ponovo montirane.
"Bilo je dugotrajno, iscrpljujuće, ali zanimljivo", opisuje Dimitrije.
Dositej Jovanović priključio se projektu nešto kasnije, ali kaže da je odmah osetio odgovornost da doprinese filmu.
Za njega je bilo važno da publika vidi da Matematička gimnazija nije samo škola matematike i fizike.
"Mihajlo nije bio samo učenik koji je osvajao olimpijade. Bio je kompozitor, talentovan za muziku, svestran, voljen među prijateljima i porodicom. To smo želeli da pokažemo."
Tek tokom rada na filmu autori su saznali da je muziku koja se čuje u dokumentarcu upravo Mihajlo komponovao.
Profesorka Jakšić kaže da joj je od početka bilo najvažnije da film ne bude priča o uspesima, već o čoveku.
"Mislim da smo uspeli da pokažemo kakav je Mihajlo bio kao osoba. Uspehe smo pomenuli usput. Meni će zauvek ostati njegova dobrota i skromnost."
Premijera filma održana je u Matematičkoj gimnaziji pred Mihajlovim roditeljima, porodicom, prijateljima i profesorima. Autori priznaju da je upravo taj trenutak bio najteži.
"Plašili smo se kako će roditelji prihvatiti film. Ali danas mislim da im znači što smo ga uradili."
Da su uspeli u svojoj nameri pokazala je i publika na City Festu u Niškoj Banji.
Njihov prvi dokumentarni film nagrađen je Posebnim priznanjem „Ljubiša Samardžić Smoki“, a mnogi gledaoci upravo su kroz ovu priču prvi put upoznali Mihajla Sporića.
Možda je upravo to i najveća vrednost filma. Ne zato što govori o jednom od najtalentovanijih mladih naučnika koje je Srbija imala. Već zato što podseća da iza velikih rezultata često stoje ljudi čija se najveća veličina ne meri medaljama, već dobrotom, skromnošću i tragom koji ostave u životima drugih.