Poznati niški šahista preživeo prvo bombardovanje Niša tokom NATO agresije
Poznati niški šahista, šahovski trener i sudija, FIDE majstor Dragan Živić jedan je od onih Nišlija koji nose veoma bolne uspomene iz perioda NATO agresije na našu zemlju, jer je eksplozija bombe narušila njegovo zdravlje i izgubio je rođenog brata, zbog bolesti uzorkovane bombardovanjem Kosova i Metohije bombama sa osiromašenim uranijumom.
Živić je za rekao da se na današnji dan navršava 27 godina od kako je deo bombe udario u garnizonsku ambulantu u kasarni „Stevan Sinđelić“ u čijem podrumu se on, kao rezervni potporučnik, nalazio sa još 30-tak rezervista. Bilo je to prvo bombardovanje Niša tokom agresije NATO alijanse na SRJ Jugoslaviju. Živić je kazao da je bio mobilisan četiri dana ranije i kao komandir čete Vojne policije 211. oklopne brigade bio je zadužen za čuvanje kasarne i obezbeđivanje mobilizacije rezervista u kasarni „Stevan Sinđelić“.
„Nakon što su 24. marta bombardovani različiti vojni ciljevi u tadašnjoj Jugoslaviji mi smo, nas tridesetak rezrevista, uveče 25. marta sklonište potražili u području garnizonske ambulante. S obzirom da je zgrada bila stara, seo sam na školsku klupu pored stuba, smatrajući da ću tu biti najsigurniji ukoliko se nešto desi. U 20.28 časova začula se eksplozija i sve u podrumu je krenulo da leti“, izjavio je Živić.
Prema njegovim rečima raketu kojom je gađan niški aerodrom, naša protivvazdušna odbrana uspela je da pogodi, ali se deo rakete rikošetirao na krov garnizonske ambulante.
„Kada sam, nakon eksplozije, došao sebi stajao sam u podrumu sudaren sa nekoliko rezervista. Srećom niko nije bio ozbiljnije povređen. Izašao sam do kapije da obiđem vojnika koji je bio na stražarskom mestu, uplašen da nije poginuo. Međutim, on je bio samo lakše povređen jer se snašao i pre nego što je bombardovanje krenulo ušao u hidroforsku šahtu, što mu je spasilo život“, kazao je Živić.
Vrlo brzo nakon eksplozije, dodao je, u kasarnu je došlo nekoliko televizijskih ekipa i jedan od lokalnih političara, koji je prvi ponudio pomoć.
„Možete da zamislite osećaj mojih roditelja kada su čuli eksploziju jer nam je kuća od kasarne udaljena samo dva i po kilometra. Moj pokojni otac i pokojni stric su u mrklom mraku, usred sirena i opasnosti, došli do kapija kasarne da čuju vesti i da li sam preživeo“, istakao je Živić.
Nakon što su se pribrali od šoka, rekao je Živić, svi vojnici iz kasarne „Stevan Sinđelić“ su ušli u podrum vojnog objekta koji se nalazi pored logora na Crvenom krstu i tu su dočekali jutro. Proveli su, dodao je, besanu noć jer ih je svaka sirena voza koji je tu prolazio „podizala na noge“. On je kazao da su tek sutradan videli koliku je štetu bomba napravila.
„Ta stara zgrada bila je napola srušena jer je imala kara-tavan i bila je izgrađena još u vreme kralja Aleksandra Karađorđevića. Prostor oko ambulante bio je prepun greda, eksera, šuta, crepova…“, rekao je Živić.
Od siline detonacije, izjavio je, njemu je pukla bubna opna i oštećen je sluh, i tokom godina je sve više i više slabio.
„Morao sam da počnem da nosim slušne aparate i to sve jače i jače, ali nakon preležane korone 2021. godine, skroz sam ogluveo. Bilo mi je mnogo teško da živim i radim, moja komunikacija se svela na slanje poruka i mejlova. Na moju veliku sreću juna prošle godine na ORL klinici mi je ugrađen implant i sada pristojno čujem, držim časove, sudim, putujem…Školu šaha koju držim u Dečijem kuturno-rekreativnom centru sada pohađa rekordnih 37 mladih šahista“, istakao je Živić.
On je kazao da je vrlo brzo nakon što je preživeo bombardovanje u kasarni bio sa svojom jedinicom prekomandovan na Kosovo i Metohiju i bili su poslednja jedinica koja se povukla sa Kosova 21. juna 1999. godine.
„Na svom prvom ratnom odsustvu, koje je trajalo samo dva dana, igrao sam simultanku sa oko 20 učenika ispred hotela Ambasador. Bila je to akcija „Mat ratu“ koja je organizovana svaki dan, skoro mesec dana“, istakao je Živić.
Njegov rođeni brat Dejan je sa svega 24 godine mobilisan i na žalost bio je na straži na mostu u Đakovici kada je NATO bombardovao to mesto bombama sa osiromašenim uranijom.
„Već početkom jula razboleo se od karcinoma grla i lekari su ustanovili da je to posledica prekomernog zračenja kome je bio izložen. Uprkos svim naporima lekara preminuo je sa svega 27 godina, ostavivši za sobom četvorogodišnjeg sina Aleksandra i suprugu Sanju koja je imala tada samo 22 godine. Snaja se nije preudala, čitav život je posevetila odgajanju deteta. Ponosni smo na njega, postao je IT stručnjak“, naglasio je Živić.
On je kazao da su njegovi roditelji, nakon smrti njegovog mlađeg brata izgubili volju za životom i majka je 2005. godine preminula od raka, a potom je preminuo i otac.
„Kajem se i dan danas što nisam pokušao i dao sve od sebe da barem brata oslobodim ratnih dužnosti, da barem jedan od nas dvojice tokom NATO agresije bude uz majku i oca. Bilo je razloga da brat ostane kod kuće. Majka je u to vreme bila u bolnici, primala hemioterapiju i išla na zračenje zbog raka dojke, a otac je imao radnu obavezu“, istakao je Živić.