Ne merim ljude titulama, nego delima

Ne volim grube ljude. Ne volim prostakluk koji se danas prodaje kao “iskrenost”. Ne volim drskost koja se predstavlja kao samopouzdanje. I posebno ne volim ironiju iza koje se krije praznina.

Ne volim lažna prijateljstva. Ona tapšanja po ramenu dok ruka u rukavu već drži nož. Ne volim osmehe koji traju tačno onoliko koliko ima koristi.

Ne volim ni materijaliste koji su dušu sveli na cifru. Ni karijeriste koji gaze preko ljudi pa posle pričaju o “uspehu”. Ne volim ni one koji sude drugima, a ispred sopstvenog praga, haos.

Ali znate šta volim?

Volim iskrenost. Onu jednostavnu, bez kalkulacije. Volim ljude koji znaju da kažu “HVALA”. I još više cenim one koji znaju da kažu “OPROSTI”.

Ne zanimaju me diplome, titule, funkcije. Možeš biti šta god hoćeš, ako nisi čovek, nisi ništa.

Dosta je danas ljudi koji se prave da su tu. Koji glume podršku, a nestanu čim postane teško. U dobru - prvi red. U zlu - nema ih ni na mapi. I to je realnost koju mnogi ne žele da priznaju.

Pravi ljudi su danas manjina. Ali postoje.

To su oni koji ne pitaju “šta ja imam od toga”. To su oni koji ostaju kad svi odu. Koji pruže ruku kad padneš, a ne guraju te dublje. Zato ih čuvaj. Jer u ovom vremenu buke, laži i interesa, jedan pravi vredi više nego deset lažnih.

I ja sam odavno prestao da pravim kompromise sa tim. I mnogo mi je lakše.