Kako su se niške feministkinje borile za prava žena

Danas u svetu 28. zemalja slavi 8. mart kao zvanični praznik pored ovih ima i onih država gde nije zvanični praznik ali ga svakako obeležavaju. Međutim takođe postoji nedoumica da li je 8. mart kao „Međunarodni dan žena“ treba slaviti kao dan ženske borbe i solidarnosti ili kako su ga mnoge žene prihvatile kao dan majki i dan primanja i darivanja poklona. Prema izveštaju svetskog ekonomskog foruma Jaz između muškaraca i žena neće se smanjiti do 2186 godine a verovatno da do tada širom sveta mnoge žene i njihove organizacije obeležavaće ovaj dan razgovorima, skupovima, konferencijama ali marševima ulicama tražeći svoja prava da bi pokazale svetu da nejednakosti dalje postoji. Onaj drugi deo biće sveden na jurnjavu i pomamu za poklonima ženama u vidu cveta ili nekog parfema, kao prevashodno godinama unazad nastalu potrebu potrošačkog društva 21 veka. U Srbiji 8.mart prvi put je obeležen još 1911. godine, a za vreme SFRJ on je bio i ostao nezvanični praznik u svih šest republika. Pravo glasa Jugoslovenke su dobile 1945. godine, a kada govorimo o pravima i ravnopravnosti žena i muškaraca AFŽ je bila krucijalna ženska organizacija u Jugoslaviji, koja je omogućila da žene po prvi put na ovim prostorima dobiju aktivnu političku i javnu ulogu u društvu. U posleratnoj Jugoslaviji donete su konkretne odluke koje su se ticale prava žena: jednaka prava muškaraca i žena u braku, pravo na razvod, pravo na abortus do 10. nedjelje starosti ploda, obavezno pohađanje osnovne škole. Veliki iskorak bila je i odluka o skidanju zara i feredže i otkrivanje muslimanske žene. No u periodu tzv. „socijalističkog blagostanja“ u Jugoslaviji se uspostavlja „cvećarska tradicija“ pa se majkama i učiteljicama, koleginicama, prijateljicama za Osmi mart kupovalo cveće i pisale čestitke. Žene su izlaze ranije sa posla tog dana i išle na osmomartovske zabave i ekskurzije. Podatak da je 8. mart feministički praznik koji obeležava društveni i politički uspeh žena polako pada u zaborav. Tako je čini mi se i dan danas. Da li su se u međuvremenu žene izborile za status jednakog pola, da li su danas dovoljno vredne, pametne, edukovane, uvažene u društvu da mogu biti i samostalne da ne zavise od svojih muževa svojih brakova, da dobiju bolje plaćenije poslove pitanje je na koje bi verovatno dobili različite odgovore. Sigurno da jesu a da do tog puta nisu lako došle videćemo iz samo jednog od primera kako su se niške feministkinje borile za prava žena na obrazovanje kako bi uopšte dobile i pravo na rad.

"Šta smo mi žene uradile da polovina čovečanstvo bude osuđena na večno maloletstvo? Eto ja imam 70 godina i još uvek se računam kao dete od 10,12 godina. Kad mi žene možemo da radimo i najteže poslove da završimo i najteže škole, zašto da ne možemo da raspolažemo sa onim što stvorimo, da imamo pravo glasa, niko kao žena ne voli mir i niko kao majke ne mrzi rat". Ovo su reči učiteljice Hristine Bošković izrečene na jednom velikom skupu u organizaciji „Ženskog pokreta“ 1939. godine u Nišu.

Njihov rad je bio u bliskoj vezi sa radom komunističke partije Jugoslavije jer se pored ovih borba za prava žena zalagao i za borbu protiv fašizma i za uvođenje socijalne pravde. Hristina Bošković je samo jedna od žena koje su živele i radile u Nišu na obrazovanju novih generacija mladih žena. Kao takva jedna je od mnogih za koje možemo reći da su začetnice feminističkih pokreta i pokreta za poboljšanje uslova školovanja,  života i rada žena u novoj oslobođenoj Srbiji, Jugoslaviji. Društvene promene u samom  Nišu u godinama koje su prethodile oslobođenju našeg grada od Osmanlija kao i nakon toga dovele su do toga da se ubrzano razmišlja i napretku obrazovanja. Ubrzani privredni razvoj i razvoj infrastrukture grada pratio je i razvoj kulture, obrazovanja koje je u vreme osmanske imperije malo bilo i zapostavljeno. Škole su bile organizovane po nacionalnoj pripadnosti, uglavnom bazirane na verskim tekstovima, gradivo nije imalo nikakvu standardizaciju, a školovanje je bilo uskraćeno velikom broju dece pre svega onoj deci siromašnih porodica a posebno ženskoj. Sve se to donekle menja početkom 19. veka kada u Niš dolaze školovani učitelji, kada počinju da rade prve mešovite osnovne škole gde se obrazuju i ženska deca. Osnivanjem mešovite osnovne škole koji je vodila Anastasija Nasta Dimitrijević prva niška učiteljica- daskal devojka, pokrenuta je ideja da se proširi srpski uticaj i razvoj srpskog obrazovanja i u delovima Srbije gde još uvek bio osmanska imperija. Iako se kako je sama rekla nije udavala da bi mogla potpuno da se posveti deci koje uči a ne retko je u toj školi bilo i preko stotinu đaka, Nasta je posle oslobođenja imala problem da dokaže da je bila neka vrsta državne službenice i i da ima pravo na penziju. Posle duge borbe na kraju je dobila pomoć u vidu 300 dinara godišnje što je bilo nedovoljno za život. Poslednje godine svog života provela je u siromaštvu. Umrla je u Nišu 1886. Borba za obrazovanje žena, te njihovog aktivnog uključivanja društveno politički život nastavlja se i posle oslobođenja Niša. Već 1878.godine Anka Pavlović osniva ogranak „Beogradske ženske podružine“ koje se bavila ne samo humanitarnim radom veći obrazovanjem žena u oslobođenom Nišu. Pored državnih škola u Nišu stvaraju i privatne škole. Poznata je „Viša ženska škola Svetozara Ruvidića“ apotekara iz Niša. Pošto je imao žensku decu bio zainteresovan za njihovo školovanje i školovanje budućih apotekarica. Kako je u to vreme to bio posao muškaraca, njegova ćerka Desanka Ruvidić morala se mnogo namučiti da bi se u svetu muškaraca izborila za zvanje prvog ženskog farmaceuta u Srbiji. Jedna od najpoznatijih privatnih škola bilo je „Devojački vaspitni zavod“ Babete Hane Netović žene koje je iako rođena i školovana u Minhenu, sredinom 19. veka udajom za Jeftu Netovića došla u Niš i otvorila vaspitni zavod. Jefta je bio direktor a Babeta upravnica. Zahvaljujući svom obrazovanju (govorila je više jezika, svirala klavir) koje je stekla u Nemačkoj njihova škola bila je na dobrom glasu kod mladih devojaka u Nišu. Poseban akcenat stavljan je na učenje nemačkog i francuskognnezika kao i na crtanje i sviranje. I baš u tom vaspitnom radu zavoda posebno se istekla pomenuta Hristina Bošković vaspitačica, učiteljica školovana u Beogradu. Nakon školovanja vratila se u Niš da bi se uključila u rad ženske podružine u vaspitnom zavodu ali njene aktivnosti dosežu i do “Odbora Crvenog krsta Moravske banovine“, „Gorana jadranske straže“ „Ženskog udruženja Srpska majka“ a bila je član „Jugoslovenskog učiteljskog udruženja“. Tokom svog života i političkog angažovanja Hristina Bošković jedna od prvih žena koja se u Nišu zalagala za ravnopravnost polova i školovanja za žensku decu. Ali svakako za prvu nišku feministkinju važi Leposava Marinković. Leposavini roditelji bili su prosvetni radnici. Živeli su u maloj kuću u Voždovoj ulici baš tu pored niške gimnazije gde se Leposava i rodila. Verovatno je i sama blizina škole uslovila je kod nje od samog detinjstva ljubav ka školi i obrazovanju. Pošto je završila osnovnu školu i žensku gimnaziju upisala je Filozofski fakultet u Beogradu, diplomirala francuski jezik otišla na Sorbonu i tamo završila postdiplomske studije sa samo jednom idejom da se vrati u Srbiju u Niš i da radi na obrazovanju mladih a posebno ženske dece. Tako je u jesen 1912. godine postavljena za profesora „Ženske gimnazije“ u Nišu. Ali nije to bio njen jedini posao i zadatak. Kao profesor pedagog i pisac ona je objavila više naučnih radova, bavila se prevodilaštvom i publicistikom, esejistikom. Ali ponajviše i zaštitom prava žena odnosno bila je prva deklarisana feministkinja u Nišu. Kao takva radi na organizaciji ženskog pokreta sa niškom grupom socijalista. Poznat je jedan njen govor prilikom Svetosavske slave u 1912. godine. Ona je u gimnaziji tada održala predavanje o feminizmu brojnim đačkim roditeljima, prosvetnim radnicima, državnim činovnicima, predstavnicima industrijalaca i svim gostima koji su se zatekli na toj proslavi. Tom prilikom je istakla zapanjujuće podatke o zaostalost,i porobljenosti, obespravljenosti žena u građanskom društvu tog vremena, kritikovala je građanski zakon kraljevine Srbije jer po njemu propalice, raspikuće, prezaduženi ljudi i umno oboleli, imali ista prava kao i „udate žene za života muževima“. Tako ambiciozna žena 1919. godine odlazi za Beograd gde je bila profesor u „Drugoj ženskoj gimnaziji“ i potpredsednik ženske organizacije „Srpska majka“ za grad Beograd i kraljevinu Jugoslaviju. Tokom svog života i rada objavila je više naučnih radova na temu prava žena ali nažalost još uvek to nije nigde sakupljeno te bibliografija njenih radova još uvek ne postoji. Umrla je 1972. godine u Beogradu i veoma je žalosno što mi u Nišu nismo iskoristili bogato iskustvo i znanje ove žene i od nje saznamo više o kulturnoj i obrazovnoj istoriji našeg grada.