Ideja smrti i trijumf života

Za pola veka stvaralačke aktivnosti, Brankuši je ostvario samo tri javna spomenika na otvorenom. Svi se oni vezuju za ideju smrti. Evo, tih dela: Nadgrobni spomenik Petru Staneskuu, na groblju Dumbrava u Buzau, Poljubac, kamena ploča na grobu Tanje Raševskaje na groblju Monparnas u Parizu i Memorijalni kompleks u Tržu Žiu, podignut u slavu heroja županije Gorž, poginulim u Prvom svetskom ratu. Projektovao je i jedan mauzolej - Hram kontemplacije i oslobodjenja, koji je trebalo da pruži utočište urni maharadžine žene Sanjogibate u Mahešvaru, u kraljevini Indor, i komemorativni spomenik - Fontanu u spomen Spiruu Haretu, „prosvetitelju sela“. Nijedan od njih nije realizovan. Svi ti spomenici- kako realizovani, tako i oni koji su ostali u fazi planiranja- izražavaju dvostruko osećanje: pomirenje umetnika sa smrću, koju posmatra kao prirodni tok ljudske sudbine i veru u život, izvan smrti, u večno postojanje duše koja nije podredjena nestanku. Ova vera ima svoje korene u načinu razmišljanja rumunskog seljaka o svetu. U divnoj baladi “Miorica“ pronalazimo pomirenje sa smrću. Smrt mladog čobanina pretvara se u kosmički fenomen, „svadbu“ u kojoj učestvuju sunce, mesec, zvezde neba, šuma, ptice i zemlja. Smrt nije tragedija, katastrofa, mučenje, već ispunjenje jedne sudbine, „svadba sa prelepom kraljicom, nevestom sveta.“ Život se nastavlja i posle smrti, jer je to samo prelazak iz jednog stanja iste supstance u drugo, u neprestanoj metamorfozi elemenata prirode. Čoban Miorica traži da bude sahranjen na livadi, u blizini izvora, i da mu kraj uzglavlja stave tri drvene frule na kojima će svirati udari vetra. Sahrana je jedna vrsta svadbe. Pesme i pogrebni rituali rumunskog naroda obuhvataju po strogim tračanskim običajima igre i pesme radosti. U ovim ritualima obitava tračanska antička ideja o smrti koja donosi blaženstvo. Brankuši je odlično poznavao rumunsku narodnu poeziju, a posebno balade. Još u najranijem detinjstvu, uspavljivao se uz njih. Imao je u svojoj biblioteci zbirku narodne poezije Georgija Dem. Teodoreskua, pored Bokačovog „Dekamerona“, Milarepeove „Knjige mrtvih“ i zbirke poezije Gijoma Apolinera. Pa ipak, njegovo omiljeno štivo bili su rečnici i narodna rumunska poezija - bajkovita i puna „slika.“ Još u detinjstvu, Brankuši je mogao videti u Hobici i Peštišaniju, kao i u oltenskim selima kroz koja je prolazio, peške, na putu do Slatine, seoska groblja na kojima su podignuti stubovi, sa urezima i rombovima, na čijem vrhu je ponekad bila postavljena limena ptica. Prisustvo ptice na stubovima umrlih objašnjava se starinskim verovanjem prema kome duša preuzima oblik  ptice, odmah nakon smrti, i leti još neko vreme u prostoru. Slika ptice - duše je predodredjena da navede, u okviru jednog magičnog mentaliteta koji je danas iščezao, ali koji je ipak sačuvao estetski aspekt na istinito prisustvo duše u okolini groba pre konačnog prelaska na onaj svet. „Groblja su me naučila da ne vajam leševe u bronzi ili da ih ne klešem u mermeru“, govorio je mnogo godina kasnije Brankuši. Ovo znanje koje potiče iz brojnih obilazaka seoskih grobalja, još jasnije se vidi na nadgrobnoj ploči Tanje Raševskaje. Poljubac je komad kamena koji, u svojoj jednostavnosti, izgleda kao deo prirode, oslobodjen iz srca planine, izvajan rukama vetra i milovanjem sunca i kiše. Nijedan kamenorezac ne bi mogao isklesati kamenu ploču koja bi se bolje slagala, kako sa zemljom koju čuva, tako i sa vazduhom koji osveštava. Mladi zaljubljeni par koji se spaja u samom kamenu, slavi trujumf ljubavi nad smrću, dvostrukost koja se stapa u jedinstveni generator života. Kada je temu Poljupca preneo na nadgrobni spomenik, Brankuši je još jasnije otkrio izvor inspiracije. Na ovom nadgrobnom spomeniku, dve figure postaju dva pripijena tela, savršeno integrisana u zatvorenoj masi. Savijene noge su kao upisani stubovi u donjem delu paralelopipeda, dok obavijene ruke čine osnovu gornjeg dela u kome dva lika formiraju polukrug, uokviren stilizovanom kosom zaljubljenog para. Ovo delo predodredjeno da sugeriše ljubav izmedju dva bića ispred večnosti, pronašlo je inspiraciju u rumunskom folkloru. Ovde je reč o indoevropskoj legendi - legendi isprepletanog drveća - koja je bila deo rituala kod rumunskih seljaka. U starim vremenima – kod Rumuna i drugih naroda - drveće se smatralo živim bićima, a kod rumunskih seljaka je dugo postojao običaj, da na grobovima onih koji su se mnogo voleli, rodbina ili preživeli posade dva pripijena drveta sa isprepletanim granama. Sličnom slikom i običajem iz rumunskog folklora, preobraženog u kamen, Brankuši je odgovorio na narudžbinu za nadgrobni spomenik na groblju Monparnas, i predstavio večna ljudska osećanja „slikom“ koja je i dan- danas živo prisutna u svesti seljaka u Brankušijevom zavičaju. Značajno je istaći, da je doktor Marbe, koji je naručio od Brankušija kamenu ploču za grob Tanje Raševskaje, sam izabrao Poljubac, koji je opazio u sažetoj formi 1908. godine u Brankušijevom ateljeu na Monparnasu, jer je shvatio da upravo odgovara jednom nadgrobnom spomeniku. Konstantin Brankuši je osetio veliko zadovoljstvo 1910. godine kada je napravio nadgrobni spomenik Tanji Raševskoj. Bila je to njegova prva skulptura na otvorenom, postavljena na javno mesto. Autor: Kamenko M. Marković