Daja: Ja nisam radila u pozorištu, ja sam u njemu živela
Postoje ljudi koji u pozorište odlaze zbog predstave. Postoje i oni kojima je pozorište posao. A postoje retki kojima je ono sudbina.
Takva je priča Daniele Ivanović Daje, žene koja je gotovo četiri decenije provela u Narodnom pozorištu u Nišu, ali čija veza sa ovom kućom traje mnogo duže, praktično čitav život.
„Rođena sam u porodici koja je pozorište“, kaže na početku razgovora.
Njen otac Bora Trajković bio je jedan od ljudi koji su posle Drugog svetskog rata učestvovali u stvaranju vranjskog pozorišta, a potom je od 1949. godine radio u Narodnom pozorištu u Nišu, gde je ostavio dubok trag kao sekretar i pomoćnik upravnika.
„To je bio čovek koji je od 24 sata, 25 provodio u pozorištu. Ne samo provodio, nego živeo u pozorištu. Tu ljubav su otac i majka (članica pozorišnog hora) preneli na mene.“
Njena sestra Natalija statirala je kao dete u više predstava, te je i tako bila sastavni deo ansambla.
I zaista, kada govori o svojih 39 godina rada, gotovo da izbegava samu reč „posao“.
„Ja nisam radila u pozorištu. Nisam to shvatala kao posao, nego kao svoj život. Kao identifikaciju sa ljudima, zgradom, umetnošću. Voleti ono što radiš danas je prava retkost i velika sreća.“
Ni penzija nije uspela da prekine tu vezu.
„Godinu i po dana sam u penziji, a malo-malo pa sam u pozorištu. Obiđem kolege, dođem na premijere. Ljudi često ni ne primete da više nisam deo kolektiva.“
Njena profesionalna priča počela je sasvim drugačije nego što će se razvijati narednih decenija. Prvo radno mesto bilo joj je dokumentarista, sa idejom da se stvori pozorišni muzej, prikupe fotografije, dokumenta, tonski i video zapisi i sačuva istorija niškog teatra.
Ta ideja nije zaživela, ali je Daja pronašla svoje mesto u marketingu, gde je ostala više od tri decenije.
„Bez obzira kako se zvalo moje radno mesto, suština je bila jedna - dovesti publiku u pozorište. To je bila srž mog posla i išlo mi je sa lakoćom jer sam bila zaljubljena u pozorište.“
Autobus, Titanik i smeh koji se pamti
Kada govori o hiljadama kilometara koje je prešla sa ansamblom na gostovanjima, ne pamti nagrade, protokole i govore. Pamti smeh.
„Najradije se sećam našeg smeha u autobusu. Kada se vraćate sa gostovanja, ljudi se oslobode svega i taj smeh i danas odzvanja.“
Jedna anegdota ostala joj je posebno urezana.
Autobus Narodnog pozorišta, već vremešan i sklon kvarovima, jedne noći stao je kod Sremske Mitrovice. Bilo je oko dva ujutru. Napolju kiša, autobus nakrivljen, svi ćute čekajući drugi prevoz.
„Odjednom se budi naš garderober Vlasta, pogleda oko sebe i kaže: 'Ljudi, pa mi smo na Titaniku!' Svi su prasnuli u smeh. Ostali smo skoro do jutra na putu, ali je taj jedan trenutak promenio celu atmosferu.“
Ono što publika ne vidi
Za Danielu pozorište nikada nisu činili samo glumci.
„Timski rad je sve. Scenografi, radionice, garderoberi, šminkeri, tonci, inspicijenti... Ljudi se potpuno potroše pokušavajući da naprave ono što je reditelj zamislio. Publika ne treba da zna šta se dešava iza zavese. Treba da vidi samo ono što je ispred nje. Ali iza toga stoji ogroman tim.“
Tokom karijere učestvovala je u radu na oko 180 premijera i sarađivala sa čak 17 upravnika.
„Nije lako prilagođavati se novim ljudima. Nekada smo se lakše razumeli, nekada teže. Ali to je život pozorišta.“
Predstava koja traje decenijama
Na pitanje kako se pozorište promenilo, odgovara jednom rečenicom koja zvuči kao definicija.
„Pozorište je čudna biljka. Korovita biljka. Opstaje u svim vremenima i u svim sistemima.“
Veruje da postoji samo jedno pravilo koje nikada nije prestalo da važi.
„Dajte dobru predstavu i imaćete publiku.“
Ipak, priznaje da je danas mnogo teže privući gledaoce.
„Treba biti velemajstor u vođenju repertoarske politike da biste današnju publiku pozvali kvalitetom i raznovrsnošću.“
Predstave koje se pamte celog života
Neke predstave ostale su sa njom zauvek.
Kao devojčica gledala je „Koštanu“, „Ivkovu slavu“, „Gospodu Glembajeve“, a pojedine scene i danas može da prizove gotovo do najsitnijih detalja.
„I danas čujem glas Zorice Stefanović i vidim Đorđa Vukotića. Ježim se kada se setim tog monologa iz Koštane.“
U „Ivkinoj slavi“ našla se čak i na sceni.
„Drug koji je igrao dečaka poslužitelja bio je bolestan pa sam ga zamenila. Stavili su mi kapicu da izgledam kao dečak, a Mlađa Nedeljković mi ju je usred predstave skinuo sa glave. Htela sam da propadnem kroz pozorišne daske.“
Među predstavama novijeg vremena posebno izdvaja „U čije ime“.
„Posle predstave sam se popela na scenu. Dejan Cicmilović i ja smo samo prišli jedno drugom, zagrlili se i oboje plakali. Takav trag je ta predstava ostavila na mene.“
Peru, Čile i jedna ideja koja je promenila mnogo toga
Da pozorišni marketing može da bude mnogo više od privlačenja publike i prodaje karata pokazala je sasvim slučajno.
Jednog vrelog junskog dana 2020. godine, dok su sedeli u kancelariji, pala joj je na pamet neobična ideja.
„Rekla sam: sada ću da pozovem sve južnoameričke ambasade u Beogradu. Koleginica mi se smejala i kaže, ne možemo da odemo ni do Crne Gore, a ti bi u Južnu Ameriku.“
Peruansku ambasadu nije dobila, ali jeste ambasadu Čilea.
„Treći sekretar ambasade Manuel Rioseko već desetak dana kasnije bio je u Nišu.“
Iz tog razgovora nastali su Dani čileanskog filma u Nišu, a potom i izložba peruanskih slikara u Galeriji savremene likovne umetnosti.
„Kada nešto iskreno volite, dešavaju se stvari.“
Godinama kasnije ostvarila je i svoj san.
„Još od srednje škole želela sam da odem na Maču Pikču. Posle četrdeset godina ta želja se ostvarila.“
Ljudi ostaju najveće bogatstvo
Na pitanje ko je ostavio najveći trag u njenom životu, odgovor dolazi bez razmišljanja.
„Na prvo mesto stavljam oca. Uvek.“
Posle njega nabraja Dragoljuba Dragana Markovića, Radomana Kontića, Slavicu Knežević, ali i čitave generacije mlađih glumaca.
„Od mladih ljudi sam mnogo učila. Kroz susrete smo bogatili jedni drugima život.“
Četiri generacije jedne pozorišne porodice
Na kraju razgovora otkriva detalj koji celu priču zaokružuje na najlepši način.
„Govoreći o pozorišnoj tradiciji, moram da kažem da je i moj sin Dušan Ivanović oko godinu dana radio u Narodnom pozorištu. Tako cela priča ima svoj tok.“
To znači da je njena porodica neprekidno bila deo života Narodnog pozorišta u Nišu od 1949. do 2024. godine.
Sedamdeset pet godina jedne iste ljubavi.
A možda je upravo Daja u jednoj rečenici najbolje objasnila zašto ta ljubav traje toliko dugo.
„Ne moraju svi da vole pozorište. Ali dovoljno je da jednom uđu. Posle to samo radi. To je ljubav.“