"Da se ne zaboravi“ : svedočanstvo jedne devojčice iz kolone

Na današnji dan, godišnjicu početka NATO bombardovanja Savezne republike Jugoslavije, u redakciju Niških Vesti je stigla priča čitateljke o sećanju na trenutke kada je kao dete napustila svoj dom. Njenu priču vam prenosimo u celosti.

"Ovo je priča o trenutku koji je stao, trenutku ovekovečenom na ovoj slici, i o svemu što je usledilo.

Nebo je te noći bilo boje modrice – mešavina tinjajućeg zalaska sunca i teškog, crnog dima koji je gutao naše detinjstvo. Put pred nama je bio vreo od asfalta i hladan od straha. Zvuk traktora, taj jednolični, duboki topot, postao je ritam našeg odlaska. Ujak, stegnutih vilica, gledao je pravo napred, kao da će, ako skrene pogled, mašina stati, a sa njom i naša poslednja nada. Moj brat je sedeo pored njega, nepomičan, premlad za ovoliki teret, prestar da bi plakao.

A mi u prikolici... Baka, Mama i ja. Tri generacije žena stisnute među nekoliko najlonskih kesa koje su sadržale sav naš život. Baka je držala krunicu, prsti su joj bili beli od stiska, oči uprte u tlo, u tu zemlju koju više nikada neće osetiti pod nogama. Mama me je grlila previše čvrsto, pokušavajući da stvori oklop od svog tela, ali sam osećala kako drhti.

A moj pogled... Taj pogled koji se traži u priči, to nije bio samo pogled, to je bio pokušaj da se upije sve. Gledala sam svaki kutak naše kuće dok je nestajala iza krivine. Kapiju koju je tata popravio prošlog leta, drvo jabuke koje smo posadili kad sam se rodila, prozore sa kojih smo gledali svet. Svaki kamen, svaka travka, svaka pukotina na zidu – sve je to bila ja. I sve je to ostajalo. Osećala sam kako mi se lice prži. Nije to bilo od sunca, ni od vatre koja je besnela iza nas. To su bile suze. Vrele, slane suze koje su ostavljale tragove na prašnjavom licu, tragove sramote što odlazimo, tragove očaja što nemamo izbora. Svaki treptaj bio je borba da se poslednja slika doma sačuva, pre nego što je dim zauvek prekrije.

Konj, taj naš verni konj, trčao je za nama. Nije ga niko vodio, nije ga niko zvao. Trčao je jer je i on znao. Njegova griva se vijorila kao poslednja zastava slobode koju smo imali. Njegove oči, vatrene i uplašene, bile su ogledalo naših duša. Trčao je, ali je razdaljina rasla. Njegovo njištanje se stapalo sa zvukom traktora i dalekim eksplozijama, postajući krik napuštenog sveta.

I onda... dolazak. Došli smo negde gde nismo bili mi. Bili smo "izbeglice". Reč koja je zvučala kao uvreda, kao presuda. Gradovi su bili sivi, ljudi stranci. Više nismo imali kuću, imali smo samo kolektivni centar. Više nismo imali baštu, imali smo red za hleb. Taj hleb... bio je tako mali, tako redak. Prvi put sam videla mamu kako deli mrvice, kako svoje parče krišom daje meni, govoreći da nije gladna. Bilo je to vreme kada je glad postala verni pratilac, kada je svaka korica hleba bila blago.

Rat je odneo sve – kuće, krave, jabuke, mir. Ali je ostavio strah. Strah koji se uvukao u kosti, strah koji se budio sa nama. Strah da će se sirene ponovo oglasiti, strah da će nas i odavde oterati, strah da više nikada nećemo biti sigurni. Taj strah je postao naš novi dom, naša nova stvarnost.

Ova slika je spomenik tom pogledu. Pogledu deteta koje ostavlja sve, koje gleda svaki kutak svog doma saznajući da je to "nikada više". To je priča o suzi koja prži lice, o konju koji trči u nepovrat, o gladi koja sledi i o strahu koji nikada ne nestaje. Da se ne zaboravi. Da se zna. Da se oseća."

Dete sa Kosova