Čarolija koja zasenjuje dušu čoveka
(Osvrt na tekst Slobodana Stojanovića „U susret jubileju: Kamenko Marković, čovek koji se 57 godina bavi Rembrantom”)
Pre nekih mesec dana, u Niškim Vestima objavljen je nadahnut i stručnom rukom pisan članak Slobodana Stojanovića o profesoru Kamenku Markoviću, renomiranom rembrantologu, našem i svetskom. Reč je o svojevrsnom jubileju: o pedeset sedam godina kontinuiranog i intenzivnog promišljanja, tumačenja i pronošenja slave velikog Rembratnovog dela.
Tolike godine kulturno-prosvetnog poslanstva govore same o sebi i o svom značaju. Ali, ono što pleni, ono što ostaje kao mit, jeste duhovna punoća tih godina i bogatstvo darova koje su, što od Rembranta neposredno, što od profesora Markovića, primili mnogi umetnici i poklonici umentosti, a naročito mladi koji tek obrazuju svoje estesko čulo. Jer, kako kaže Stojanović: “ … Kamenko M. Marković opčinjen Rembrantom, stvorio je jedan mit i taj mit sve više raste svakim danom.”
Autor teksta seća se njihovog susreta u Beogradu, 1983. godine i dodaje: “Od tog susreta u Beogradu, 1983. do danas Kamenko M. Marković je obišao svet i video gotovo sve najznačajnije muzeje, galerije i privatne kolekcije slika u kojima se nalazi neki od Rembrantovih radova.
On spada u one retke srećnike na planeti koji su videli gotovo sve ono što je Rembrant stvorio.” Ali srećnici su i oni koji su sopstveni doživljaj Rembranta rasplamsali i produbili čitajući Markovićeve studije, a naročito oni koji su ga uživo gledali i slušali na njegovim predavanjima.
“Nadljudski genije“ – jedna je od brojnih metafora i hiperbola kojima Marković izražava lik i delo holandskog majstora. Takvim i sličnim rečima svedoči o svom iskustvu ne samo eminentni istoričar umetnosti, već i slikar i pesnik, a sve to jeste Kamenko Marković.
Otuda, akademik Georgi Stardelov, u svom tekstu pod naslovom Slika kao fascinacija ovako karakteriše refleksije Kamenka Markovića o velikim slikarima: „ (...) istorija evropskog slikarstva i život njegovih najvećih predstavnika ispričani su na više mesta jednom posebnom vrstom beletrističkog jezika zgusnutog u sugestivna pesnička i metafizička jezgra.“
Lično, nisam imao priliku da prisustvujem Markovićevim predavanjima, ali na osnovu svega onog što sam pročitao o tim naročitim događajima, usuđujem se da tvrdim da je, ostajući u granicama akademske komunikacije, profesor Marković na neki način dovodio sebe u stanje katarze i da je u toku predavanja pred opčinjenim auditorijumom ponovo proživljavao svoje trenutke dubokog ličnog odnosa sa Rembrantom.
Taj živi spoj empatije prema stvaraocu i vrhunskog estetskog doživljaja nad njegovim delom, predstavljen javno, nadahnuto i iskreno – taj čin lične ispovesti i lucidnosti nikoga nije mogao da ostavi ravnodušnim. I
premalo je, mada ne netačno, povodom toga konstatovati kako je Markovićeva fascinacija Rembrantom zasnovana na uzbudljivoj harmoniji između ingenioznog tretmana svetlosti i tame, i, sa druge strane, kako on sâm kaže, „neobjašnjive drame čovekove egzistencije.”
To je tek jedan deo “čarolije koja zasenjuje dušu čoveka”, deo velikog mozaika građenog pedeset i sedam godina.
I lepo je i uzvišeno to što je sve u vezi sa umetnošću savršeno a nedovršeno, koliko ona sama, toliko i svedočanstvo o njoj. Profesor Kamenko Marković jeste i ostaje živi primer i protagonist u drami zvanoj umetnost.
Autor teksta: Damir Malešev