Blago jednog muzeja
Ovu zbirku skulptura čine „Portret Viteliusa,“(kopija po antičkom uzoru) „Ponosna“, „Glava deteta“,„Poljubac“ i “Ženski torzo“. Ako izuzmemo „Portret Viteliusa“, koji je nastao 1898, na prvoj godini Brankušijevih studija u Školi lepih umetnosti u Bukureštu, preostala dela ove zbirke, nastala su tokom Brankušijevog života i rada u Parizu, u periodu od 1905. do 1909. godine.
„Ponosna“ potiče iz 1905. godine. Nastala ubrzo po Brankušijevom dolasku u Pariz, ona otkriva Brankušijevu težnju da ostane „svoj“, i da ne potpadne pod uticaj sredine. Pa ipak, Rodenov uticaj je vidljiv. „Portret deteta“ nastao tokom 1906. godine, pokazuje da se Brankuši nepovratno udaljio od Rodenovog nacina rada.
Na „ Ženskom torzu“ iz 1909. godine mermer ima ružičastu providnost, bedro je oživljeno zakrivljenom oblinom i punoćom, dok materija dobija opipljive vrednosti, i kao da traži milovanje na blago zaobljenim mestima.
[gallery columns="2" size="full" ids="368038,368037"]
Ogist Roden, impresioniran Brankušijevim skulpturama na Jesenjem salonu 1907. pozvao ga je da mu postane asistent. Konstantin Brankuši ga je odbio uz primedbu izrečenu na rumunskom jeziku: „ U senci velikog drveta ni travka ne raste“.
Rumunska kraljica, Karmen Silva, pokušala je da nagovori Brankušija da promeni odluku, ali on je ostao nepokolebljiv. Cela je Francuska osetila da se rodio novi skulptor.
Značajna je činjenica da je te, 1907. Brankuši izabrao temu koju je Roden već bio obradio 1893. godine, ali ju je drugačije tretirao. Želeo je da pokaže da je njegov put, suprotan Rodenovom, samo njegov, našavši u običajima, legendama i mitovima naroda iz kojeg potiče, neprocenjivo blago.
Zaista, Rodenov „Poljubac“ prikazuje dva mlada tela, nežno i drhtavo oblikovana, uhvaćena u strasnom zagrljaju, u trenutku telesnog uzbudjenja. Brankušijev „Poljubac“ pripada nekom drugom svetu: svetu jednostavnih formi, grubih, primitivnih. U kamenu masu su upisane dve biste posmatrane iz profila, pripijene, približenih obraza, u potpunom dodiru. To je zagrljaj izvan smrti, u svetu bez vremena, zagrljaj večnosti, susret dve ljudske žudnje, nešto poput šapata koji kao da dolazi iz bajke.
Roden je prikazao pokret u jednom trenutku, Brankuši suštinu ideje: ideju ljubavi koja pobedjuje smrt.
Konstantin Brankuši postaje fanatik skulpture i bilo bi uzaludno tražiti ga drugde. On nema strasti, niti je materijalista, ni kolekcionar, ni ženskaroš, on kleše svoje skulpture, on lije svoje bronze, on dubi svoju hrastovinu - to je sve. Stupio je u skulpturu, kao što se pre stupalo u kaludjere, da u svom činu uživa i da u njemu umre. On živi u ateljeu, kleše i vaja četrdesetpet godina ptice, jede i pije sa njima i kroz njih. Hipnotisan pticama, ima u ateljeu krugove sa hvataljkama na kojima vežba letenje. Taj bajkoviti svet oblika ostavio je posle trag na skulpturi tolikih.
Konstantin Brankuši - čovek dugih koščatih prstiju imao je običaj dok kleše svoje skulpture, da tiho peva, ali i da naglas zaplače kada bi, gonjen egzistencijom, bio primoran da neku od njih proda. Pomanjkanje želje za novcem i bolan rastanak od svojih dela koja su predstavljala deo njega, produžetak njegovog bića – jasno ističu njegovu prirodu. Trgovci umetničkim delima gotovo su mu „otimali“ dela iz ruku. Kada se to dogodi, vraćao bi se preostalim skulpturama do bola slomljen, mazio ih i dugo razgovarao sa njima. Kao da je želeo tim ritualom da odagna mračne, tajanstvene sile koje će mu otrgnuti neko njegovo „čedo“ i otkinuti deo duše. Da bi stišao bes u grudima, uzimao bi kontrabas i muzikom prizivao zavičaj.
Voleo je svoju zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi. Rumunija, golema i brdovita zemlja, poznata po svojim raskošnim legendama, verovanjima i mitovima, svečano će 2026, obeležiti stopedeset godina od rodjenja Konstantina Brankušija, skulptora, čija umetnost izražava jednu od najdubljih žudnji ljudske duše: otkrivanje i pokazivanje čitavom univerzumu radost života.
Priredio: Kamenko M. Marković