Nemoj da misliš da si lep, neodoljiv, šarmantan, uglađen…nemoj da se uobraziš kada te mnogi pominju tamo daleko van Srbije…nemoj da misliš da nema lepših, boljih, mirisnijih…
Nisam se ovde rodila, ovde sam od šeste, ali ovde pripadam. Vreme provedeno u rukama roditelja i kolicima za bebe se ne računa.
Potrebno je da hodaš gradom, ulicama, trotoarima, trgovima, mostovima, da osećaš miris vazduha, pratiš iz godine u godinu promene, od vizuelnih do klimatskih, gledaš ljude i njihova ponašanja, pa da izmeriš koliko si godina Nišlija.
Najdraže mi je sećanje na 70. te i 80. te prošlog veka, ulice obložene kaldrmom po kojoj romantično odzvanjaju koraci i retko kretanje automobila, zanosan jesenji miris eksencije i pečenih paprika, procvale lipe u junu, sneg koji doseže do pojasa.
Ideš ulicom i prepoznaješ svakog drugog prolaznika, uveče na korzou svako ima svoje mesto, jedni kibicuju sa strane, drugi šetaju u koloni sa dva smera.
Prodavnice pune, novčanici puni, ljudi nasmejani, normalni, željni razgovora. Kafane, živa muzika i miris roštilja, noćni burek i sedenje na stepenicama Narodnog pozorišta.
Disco 13 i osećaj kao da si na najprestižnijem rok koncertu na svetu, sa disko lampionima i sunčanim naočarima u hotelu Niš do dva sata po ponoći.
Odem na more, u inostranstvo, ponekad budem odsutna i duže, kad se vratim nekako mi sve drugačije, ulice kao da su se smanjile, zgrade se pogurile kao bake, a ljudi, na sreću, isti kao pre.
Pravim poređenje, ali ne ide, ne može se upoređivati nešto tamo i nešto ovde.
I shvatam šta ustvari čini grad mojim. Nisu to objekti, ni reka, ni Trđava, ni Čair, ni Bubanj ni Niška Banja.
To su ljudi koje poznajem, to je bliskost sa njima ma koliko bili daleki, to je grad i iste stvari u njemu koje nas povezuju.
Razumem nostalgiju i ljubav za rodni kraj kada si daleko, kada si rešio da živiš tamo negde iz samo tebi poznatog razloga. Nostalgiju imam i ja makar otišla na dan, dva, i kako jedva čekam da odem, tako jedva čekam da se vratim.
Pa, tu sam bila dete, student, tu sam svoje ljubavi gajila, tu sam svoju decu šetala, tu sam disala, stvarala, radovala se i patila.
Čudni su putevi gospodnji i niko ne zna gde će biti sutra, za godinu ili…ali ja znam, voljeni moj.
Piše: Silvana Josifović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
