Sa niških ulica lagano nestaje miris pečenih paprika, kojeg je i inače sve manje i sve kraće se širi, kako prolaze godine, tranzicione i ove potonje. Nekima, da ga ne prave, pomaže bolji standard, jedu kupovni, a onima drugima, koji ga niti prave niti jedu, to isto omogućuje – loš standard.
Što smo pekli, mi koji smo pekli – ispekli smo, ukuvali i upržili i spakovali u tegle, u špajzeve, u zamrzivače, kako ko. Neki su ga već načeli, drugi čekaju da sa pijačnih tezgi nestane „letnje“ sveže povrće koje, ruku na srce, ovog leta i nije bilo nešto… pa da se prepuste ukusima kavijara srpskog juga, kojem izgleda samo nutricionisti nalaze manu. Kažu, posle silnog pečenja, ljuštenja, ceđenja, prženja, ukuvavanja i ostalog tretiranja, finalni proizvod ostaje bez svih onih vitamina koji živu papriku čine neprikosnovenom među povrćem.
I do juče neizostavnu temu, parizer, izgleda da smo eleborirali. Ko ga je ranije jeo, ješće ga i dalje, onima kojima nikada i nije bio na jelovniku, nikakva cena neće uspeti da ga servira ni za koji obrok.
Mnogi penzioneri i dalje čekaju kartice koje im otvaraju vrata obećane jeftinoće, I onih 5.5 odsto vanrednog povećanja penzija. I onih najavljenih 20.000 dinara, linearno, svima. Mada bi mnogi od onih sa nižim primanjima radije da primaoci visokih penzija budu izuzeti iz ovakvih davanja. Jer, „oni imaju“. Šta su sve ti, koji imaju, za svog radnog veka i pre njega morali da nauče, urade, stvore, izmisle, oskude, ulože u penzione i ostale fondove… koga je još pa za to briga. Tuđ tanjir, tuđ sto i tuđ krevet su uvek intrigantniji nego naši. Pogotovo sko su puni.
***
Od životno nevažnih tema, javnost se poslednjih dana najviše bavila, i još se bavi, tek obelodanjenom vezom precvalog glumca., nekada istinski lepog i privlačnog muškarca, sa 39 godina mlađom devojkom koja se okušala i u ulozi glumice. Budući da se njene godine znaju, najveća enigma za dušebrižnike koji su mu izgleda razvod nekako i oprostili, politički angažman mu kako-tako progledali kroz prste, ali nju mu nikako ne mogu oprostiti (kao da ih on za bilo šta i pita), jeste – a koliki je njegov konto. I stvarno, šta tu ima da se razvodi, kada je lepo mogao da uživa u svim dražima porodičnog života, unuke da dočekuje, vernu ljubu da drži za ruku javno, glumeći… glumac je, to mu bar nije teško, privrženost porodičnim vrednostima, što mnogi danas vrlo uspešno rade iako nisu glumci, dok istovremeno uživa u skrivanoj paralelnoj vezi sa mladom i perspektivnom „koleginicom“ kojoj je za uspeh na filmu potrebno da je samo malo neko pogura. I vuk sit, i javnost na broju. I devojka ne bi bila na gubitku, dakako, nije ni prva ni poslednja koja je karijeru gradila preko… ovakve ljubavi.
Ali ne, glumac se ne uklapa u šablone uspešnosti po malograđanskom poimanju savremene srećne porodice: oženjen sam, kao momak živim. I dok svi znaju da su im i srce i razum na drugoj strani, dok je žena svakodnevno na bensedinima ili bar u suzama, dok deca počinju da preziru roditelje zbog tog licemerstva u kojem žive, po svaku cenu čuvaju se dom i sve stečeno u njemu. Sačuvaj bože da se sve to, s mukom stečeno, sad rasipa, ima da se trpi po cenu sveopšteg rasula između ona četiri, odavno već urušena zida. Između kojih caruju te svađe i te suze, i to trpljenje i nepodnošenje, taj međusobni prezir koji preti da preraste u mržnju, i koji uzima daleko veći danak od onog koji se podrazumeva kada se rasturi porodica.
***
Kad smo već kod starosti: u utorak će u Nišu biti održana tribina na temu „Prevencija demencije“, namenjena sugrađanima za koje se pristojno, da ne kažem utešno, kaže da su u trećem dobu, a narod za te lepe godine ima precizniju reč: starost. S kojom demencija najčešće i ide, ukoliko i neke druge stvari nisu u pitanju pa porani.
S tim u vezi i podsećanje na to šta je počivši dr Vladeta Jerotić preporučiovao, čak i sam praktikovao, da bismo što duže držali mozak u formi: preslišavanje stranih reči (za njega su to bile engleske) i učenje kratkih pesmica. Svakog dana je učio dve-tri nove reči i preslišavao se posle dva dana, sve dok ih ne zapamti. Pa onda prelazi na nove reči. Onima koji tek odlaze u penziju preporučuje se čak i učenje stranih jezika, mnogo težih od engleskog, na primer persijskog ili kineskog. I drugo, učenje pesmica. Ne mora da to budu poeme, nego tek nekoliko strofa, najpre omiljenih pesnika, pa onda novih, koje tek otkrivate. Ako vam ne ide od prve, čitajte i po desetak puta, sve dok ne zapamtite. Pa za dan-dva ponovite. Pa ako i dalje ne ide, čitajte i ponavljajte ponovo.
Poenta nije u znanju, poenta je u konstantnom procesu pamćenja koja nas, poznato je, s godinama sve manje i manje služi, čak i da nemamo susret sa onim čikom koji nas navodi na to da ostavljamo uključenu ringlu, nezaključana vrata i da, kad ustanemo, istinski ne znamo da l’ smo pošli il’ smo došli.
Teško je to, reći će neko, Jerotić je učio čitav život i nije imao probleme da tek počinje da uči.
Pa, da nije teško, ne bi ni bilo korisno. Jerotiću je engleski bio treći jezik koji je učio, a čisto sumnjam da nije imao preča posla nego pod stare dane da recituje pesmice… pa ipak, činio je sve to. I bistra uma dočekao 95, posvetivši čitav život veri i psihijatriji.
Ono, jeste da naučnici tvrde da imamo 10 milijardi neurona u mozgu, ali, koji je pa to teret, čitati pesmice i truditi se da ih zapamtimo, ako ćemo time sprečiti Alchajmera da se useli na njihovo mesto.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
