Jedva je dočekao da mu sin i snaja dovedu unuka za vikend. Od kako mu je supruga umrla, pre godinu ipo dana, postao je još veći samotnjak, nego što je to inače bio. Nije se baš snalazio u čuvanju desetogodišnjeg dečaka..
Dok je Vera bila živa..nekako je to bilo njeno zaduženje.
Ona je čitala bajke..pevala uspavanke..izmišljala svakojake igrice. Sada se komunikacija između njega i unuka svodila na uobičajena pitanja…
,,Jesi gladan?,,…
Hoćeš da ti sipam sok?,,…ili na otrcane fraze…
,,Kako je u školi?,,…
,,Imaš li simpatiju?,,…
Dečak bi odgovarao kratko i neodređeno, zureći u svoj mobilni telefon… Nije znao, kako zabaviti nekog ko za sebe misli da nije više klinac..a opet je mnogo više dete..nego što je to želeli da pokaže…….Vera bi znala.
A onda mu je, pre par dana, sinula ideja…Klikeri!.. U tim godinama…bio je uveren.. da je ,,prvak sveta,, u ovoj igri… To su mogli da potvrde još par njegovih drugara iz ulice. Njemu nisi mogao da uputiš najveću klikerašku uvredu… ,,Video sam te da kupuješ klikere,,…ili…,,Idi kupi klikere..pa dođi,,.. To rade paceri…oni koji stalno gube..On je sve svoje pajke dobijao i nosio po džepovima.. kao uostalom i svi dečaci tog vremena..
Da se vidi njegov ,,kapital,,.. Imao je sve vrste klikera..troperce, šestoperce, bambulajke, olovca, porcelance.. Stalno su mu zglobovi na rukama bili ispucani… Ali nije mario..po tome se poznaju pravi igrači… Klikere više ne prodaju na trafikama…Jedva ih je našao kod ,,kineza,,.. Kupio je celu vrećicu sa tridesetak komada…kako ih sada pakuju. I pre nego se Stefan uhvatio za telefon..on ga je poveo ispred solitera.
Baš preko puta ulaza u zgradu..ima jedno malo parče ugaženog travnjaka.. gde automobili ne mogu da se zavuku na parkiranje..Idealno terenče za klikeraše. Ključem od stana…na mekoj zemlji..prvo je povukao jednu linku.. a potom, na par koraka dalje, i mali trougao..
– Ovo je ,,keke,,
– Zašto se zove keke?
– Ne znam..tako se zove.
U trougao je stavio par klikera..a onda je krenuo da objašnjava unuku kako se drži..nišani i gađa ovim staklencima..
– Šta radite to komšija?…pita Stole, spuštajući cegere.
– Učim unuka da igra klikere. – Imaš neku sodajku viška, da se uključim i ja?
– Ajde, ako smeš. – Čekaj da vidiš…ofuljkaćute dok si reko keks.
I tu kreće okršaj dvojice vršnjaka…koji već vekovima nisu igrali ovu dečiju igru. Kod drugog bacanja…pridružuje im se i Goša sa trećeg sprata..pošao da baci đubre.
– Mogu i ja sa vama?
Moglo je…zašto da ne..Što više igrača igra je zanimljivija.
,,Iznos,,…,,Sleki,,…,,Taksi u mestu,,…,,Sitan pelc,,… Njemu treba malo više vremena da kroz naočare izoštri ciljanu metu… Stole ima problema sa leđima..jedva se ispravlja…Goša kad čučne..dodaju mu ruku da ustane…Ali ne odustaju…galame, smeju se i navijaju. Stefan je telefonom snimio video klip..ove šašave družine… a onda seo na klupu i počeo da igra video igricu… A Vi.. ako požurite..na Bulevar Nemanjića ..pre mraka..ispred jednog od solitera.. videćete trojicu matorih dečaka kako igraju jednu prastaru dečiju igru…Klikeri.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Bravo. Keke nisu bile loše, ali ja sam više voleo sa rupom. Najolje je kad se sa petom od patike ista napravi, pa se teren utaba i zemlja osuši od gaženja. Lepo je bilo to vreme. Može i o sličicama sledeći put…