Kolumna

Zašto je prosečan građanin manji od makovog zrna dok ga gaze u nekom redu i pred šalterom

Kada ste se poslednji put glasno i jasno pobunili protiv neke nepravde vama ili nekom pored vas učinjene, protiv nečijeg nekorektnog poteza, protiv onih koji uvode preko reda svoje poznanike, bilo gde, protiv onih koji mobinguju vas ili vaše kolege, protiv onih koji bacaju smeće u prirodi, na trotoar ili pod? Kada ste poslednji put, bar, videli da je neko regovao na neki od nabrojanih ili neki drugi u moru nepriličnih poteza i postupaka osoba koje primaju platu da bi nam olakšale život, a sve čine, nažalost, da nam ga ionako za većinu gorak i mučan, dodatno zagorčaju i otežaju? I na kraju, ako ste u koži onih koji mogu da… uvedu preko reda, da mobinguju, uostalom da na bilo koji način maltretiraju stranke, klijente i prolaznike, da li ste se ikada zamislili nad tim svojim činjenjem nekom svom, a na štetu svih onih koji stoje u redu ispred šaltera ili ispred vas,  bez obzira na pol, starosnu dob i zdravstveno stanje?

Priznajem, godinama već nisam čula ne samo da je neko dreknuo, kako su ranije znali naši ljudi da reaguju kada ih neka nepravda zaboli, nego ni to da sasvim pristojno, mirnim glasom, ali sa dozom protesta u nastupu, iskažu svoje nezadovoljstvo zbog postupaka onih koji krše pravila sopstvenog posla, bilo da su to portiri, radnici obezbeđenja, šalterski radnici, prodavci, lekari ili komunalni inspektori.

Jedini vid protesta i iskazivanja nezadovoljstva koje gledamo poslednjih godina, jeste onaj u masi, manje ili više organizovanoj grupi jedinki okupljenih oko nekakvog zajedničkog mišljenja ili  interesa. Vitezovi, oni koji su spremni  i dovoljno hrabri da sami isuču reč, kao njihovi prethodnici nekada mač, odavno su izumrli, a njihova mesta zauzeli su nezadovoljnici koji jedino u gomili dobijaju snagu da kažu ono što misle. Govorim o oba pola.

Možda će se sociolozi, kao i psiholozi, psihijatri, filozofi pa i lekari, jednog dana ozbiljnije pozabavaiti  temom čiji bi radni naslov mogao da bude „uticaj materijalne nesigurnosti na gubitak ljudskog dostojanstva, pristajanje na ćutanje i na ono čega se častan čovek u dubini svog bića gnuša i stidi“, tako karakterističnog ponašanja današnjeg homo sapiensa. Ali, to je već stvar nekih sledećih generacija, pred kojima je izuzetno težak zadatak da podosta napred nakrivljenu kičmu svojih predaka u sopstvenom slučaju vrate na uspravan položaj, da popu kažu pop i bobu bob, kako poručuje narodna poslovica i da bez ustezanja, straha i kalkulisanja svake vrste na očiglednu nepravdu i kršenje sopstvenih prava reaguju dostojanstveno i pristojno, ali nikako sa ćutanjem i strahom.

U međuvremenu, svi oni kojima smo to dozvolili mi sami – bar za to nam nije kriva ni neka prethodna, ni ova, ni neka buduća vlast, dakle svi oni osioni, osorni, drski, bezobrazni, bahati, svi koji sebe smatraju moćnim jer će starca od preko 80 godina ostaviti da dreždi u redu, dok preko reda uvode svoje šarmantne prijateljice, i dalje će se bahatiti, prkoseći tako najosnovnijim pravilima pristojnosti i svoje službe, zajedno. I dalje će se dešavati da neki doktor u državnoj ambulanti, naravno, pred pacijentom kojeg je prozvao, pola sata telefonom  „prodaje“ automobil, dok ovome temperatura raste, jednako kao i red pred vratima doktorove ordinacije. I dalje će komunalni policajci i milicioneri parkirati svoja vozila tamo gde se običnom smrtniku pišu novčane kazne, a oni koji su poranili da bi što manje čekali u redu u nekoj ambulanti čekaće i dalje, bar dok se ne izređaju svi poznanici svakog šalterskog radnika i njihovih prijatelja pride.

Neposredni povod za ove redove, čiji su se povodi inače gomilali danima, što iz ličnog autorovog iskustva, što iz iskustva njegovih prijatelja, jeste odnos pripadnika službe obezbeđenja u Filijali Poštanske štedionice kod Pozorišta lutaka.  Dok je odjutros najmanje desetoro ljudi, mahom starijih, uredno stajalo u redu (neki su i sedeli na obližnjim klupama), trojica muškaraca u uniformama obezbeđenja, koji su vreme provodili mahom pušeći pored ljudi u redu,  uvodilo je novopridošle preko reda ili unosilo naloge za uplatu svojih poznanika, bez ikakvog stida i srama. Nije pomoglo ni to što sam jednog od njih upozorila da moj otac, koji je inače morao da odstoji svoje vreme u redu stoga što je jedino on imao prava da podigne svoju i moju (kao ovlašćenog lica) platnu karticu, budući  da je starima istekao rok, ima 85 godina i da nije u redu to što čini.

Fotografija uz ovaj tekst načinjena je napolju.Vide se samo zatvorena vrata i siluete ljudi koji čekaju, ali nažalost ne i radnik obezbeđenja unutra, sa tuđom uplatnicom i novcem u ruci. Za one načinjene unutra, kao dokaz nekorektnog ponašanja i radnika obezbeđenja i jedne šalterske radnice, koji završavaju posao prekorednima dok stari i bolesni drežde napolju, zatraženo mi je da ih obrišem jer kršim valjda nekakva njihova interna pravila. Nisam ih obrisala, naravno, već sam im predložila da pozovu policiju koja će me uhapsiti ukoliko sam učinila krivično delo. Čuvam ih kao dokaz onoga o čemu pišem.

I još jedna pojedinost ovog slučaja, koja na najbolji način ilustruje stanje u kojima se kao društvo i kao pojedinci nalazimo trenutno: sve šalterske radnice su kao u horu graknule, ali ne na one koji krše pravila, nego na stranku koja na ta kršenje pravila upozorava. Gde bi nam bio kraj da za stranke, od kojih žive, imaju bar upola razumevanja, koliko ga imaju za radnike službe obezbeđenja i za svoju koleginicu, koji svojim postupcima ugrožavaju prava stranaka, maltretirajući ih samim tim što ih prinuđuju da stoje u redu ispred vrata filijale mnogo duže nego što je neophodno?!

I na kraju: namerno ili ne,  strankama je prećutano da se kartice aktiviraju tek 48 sati posle podizanja.

Naša posla, reći će neko.

I biće. To, naša posla. Jer, svuda u onom svetu kojem težimo, ako ne svi, bar 90 odsto ljudi bi na opisane pojave reagovalo. Zato to i jesu uređene države: nikom i ne pada na pamet da bilo koga iritira ponašanjem koje odudara od pristojnosti i poštovanja reda i poretka. I jer će, naravno, posle prve reakcije stranaka, biti prozvan na odgovornost.

Nije to, njima tamo, doneo na tacni ni predsednik, ni premijer, ni ministar ovoga ili onoga.

Izborili su se sami. Tako što nisu ćutali.

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

2 Komentara

  1. Higijenski zavod,uzimanje sekreta,najneprijatnije mesto za zenu,gospodin u kariranoj kosulji upadne medj razceljepljene zene(po dva pregleda se rade istovremeno) da uvede svoju prijateljicu.i ostavi je unutra.i sad svi zajedno mogu da gurnu nos u deo tela odakle se uzimaju brisevi dvema nesretnicama koje su se zadesile na pregledu.u redu ispred 4 trudnice.eto koliko je trebalo da dama ne ceka.Da je bar bio beli mantil a ne karirana kosulja pa i nekako…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button