Svaki čovek svom životu ima prelomni trenutak, kada se susreće sa svim onim što jeste, što je bio I što treba da bude. Kada vrhunski sportista u zenitu svoje karijere u ringu života počne borbu sa smrću, I kada sve što zna I sve što jeste uloži u borbu za život – on pobedi.
Zoran Stanković Trša, legendarni kik- bokser, devedesetih godina bio je višestruki šampion Jugoslavije, prvak Evrope I Balkana u ovom sportu. Sa trideset godina, na vrhuncu svoje karijere, preživeo je tešku saobraćajnu nesreću I započeo meč života.
NV: Kako Vam sada, šesnaest godina kasnije, izgleda taj period?
Želja za pobedom I tada je bila na prvom mestu,. Iskonska, genetska želja koju svi ljudi imaju.. Ona želja za daškom vetra, za disanjem. To što sam sportista pomoglo mi je da snagu lakše I bolje kanališem.
Te 2001.godine imao sam stotinu mečeva u karateu, I više od stotinu u kik-boksu. To je bio prekid jednog I početak nekog drugog života, Počelo je sa borbom za život a kada shvatite da ste živi onda kreće borba da ustanete iz kreveta..
NV: Šta je bilo Vaše uporište, odakle ste crpeli energiju I snagu?
Deca, porodica! U toku operacija, dok sam bio na rehabilitaciji, u bolnici, deca su mi uvek bila u mislima. Da nije tako klonuo bih duhom, ovako sam imao za koga da se borim.
NV: Jeste li ponosni na mladog sebe?
Stalno gledam slike iz tog perioda, pitam se šta bi bilo da se nije sve to tako desilo, gde bi život išao… Ali čovek se pomiri sa sudbinom I krene se dalje. Ja sam četiri godine bio vezan za postelju. Jedva sam uspeo da se podignem u položaj za kolica, da počnem samostalno da dišem. Te povrede vrata su najteže, oko 88% posto ljudi ih preživi, ali samo 2 procenta njih može da normalno nastavi život. Ja sam, izgleda, imao sreće,
NV: Vaš oporavak, posle nezgode, trajao je dugo. Jeste li ikada imali trenutke kada ste se umarali od svega, I kada ste želeli da odustanete I kako ste ih prevazilazili?
Da, da,, Svakako. U tim teškim trenucima slušao sam kompozije koja su me podizale.. I dok sam bio u ringu I kasnije posle nezgode slušao sam Vagelisa I slične instrumentale.. Moja supruga je muzičarka, svira klavir. Mnogo puta mi je ona svirala.. Tada sam I provodio vreme sa decom, želeo sam da gledam njihovo odrastanje, I shvatao sam da nema nazad.
“Bili smo ponosni na himnu Hej Sloveni”
Devedesete su mu, kaže Trša, ostale u divnom sećanju. Karate je njegova prva sportska ljubav, a kik-boksom je počeo da se bavi po povratku iz vojske, koju je služio u Hrvatskoj. Te 91.godine postojao je samo jedan kik-boks klub, I to u Novom Sadu. Prvi u Nišu otvorio je upravo on.
NV: Kako je kik-boks osvajao Niš?
Stvorilo se veliko interesovanje, trenirali smo u hali Čair. Bilo je naporno jer sam uporedo sa stvaranjem svoje karijere I obučavao druge kik-boksere. Sada sam srećan zbog toga. Kako I ne bih bio, jer su zapravo svi borci sa naše scene direktno ili indirektno stvarani uz moju pomoć, ili pomoć ljudi koje sam ja nekada obučavao.
NV: Kako je izgeldalo biti vrhunski sportista u staroj Jugoslaviji?
Sankciuje se tih devedesetih nisu odražavale na sport, mi smo, nekako, bili van njih. Bili smo najbolji ambasadori Jugoslavije, a ja sam bio ponosan na himnu “Hej Sloveni”.
NV: U Jugoslaviji je bilo mnogo sportista a konkurencija je bila izuzetno jaka. Koliko vremena I truda ste uložili da stignete na sam vrh?
Trenirao sam dva puta dnevno, svakog dana osim nedelje. I dan danas se o meni govori kao sportisti koji je mnogo trenirao. Poznat sam po svojoj upornosti. Imao sam zaista teške treninge I neverovatnu kondiciju. Stvarno sam bio neumoran. Uz dobar stav, veliku želju I mnogo rada – sve je moguće.
“Supruga I sinovi su mi najveći oslonac u životu”
Od kik-boksa Trša nikada nije odustao. Oba sina krenula su njegovim stopama, a otvorili su I svoj klub gde sve što znaju prenose mladim sportistima. Njegova deca su, na neki način, nastavila tamo gde se njegov put promenio.
NV:Ljubav prema borilačim veštinama preneli ste na svoje sinove..?
Da, jesam. Stariji sin je u Americi , I narednih pet godina boksovaće za jedan klub u Vašingtonu. Mlađi sin svoje uspehe niže u Nišu. Obojica su šampioni Srbije, reprezentativci, bili su I prvaci Svetskog kupa prošle godine
NV: Vrhunsko bavljenje sportom sa sobom nosi mnoga odricanja I žrtvu. Da li se deo te žrtve nekada odrazio na Vašu porodicu?
Sa suprugom Majom sam u braku 22 godine. Ona I deca su mi porodični oslonac koji me prati do dana današnjeg. Ja sam se trudio da to zajedničko vreme nikada ne žrtvujemo, ali sigurno da je bilo trenutaka kada sam mogao da budem više upućen na njih. Ipak, trudio sam se da sve nadoknadim.
NV: Da li biste nešto u svom životu promenili?
Nikada se nisam pokajao niti bih nešto menja u svom životu. Možda bih samo neke puteve malo dugačije birao, kao i ljude koje sam puštao pored sebe. Kada ste mladi I uspešni mnogo je ljudi oko vas, a vi ne možete da znate ko je kakav I ko šta misli.
Moj život se promenio posle te saobraćajne nezgode u Bugarskoj, usled bahate vožnje, dok sam ja bio na mestu suvozača. I stalno ponavljam, I sinovima I deci koju treniram, da paze s kim sedaju u auto. Jedna vožnja može da promeni život I vama I svima koje volite.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
