Skoplje, raskošni cvet Balkana

Na dvadesetak koraka od Daut-pašinog amama počinje stara Skopska čaršija – Bit-pazar. Jedan broj uličica je kaldrmisan, druge su popločane mermernim pločama boje voska.

Sa svojim zgurenim radnjicama i dućančićima Skopska čaršija je interesantan prostor za turiste koji su željni da barem na tren osete stari orijent i dožive njegovu mistiku, makar i na ovaj profan način.

U nekoliko zanatskih radnji, kojih je sve manje, i dan-danas se prodaju radovi izrađeni u srebru i u zlatu, filigrani nekada čuvenih majstora, sada možda malo neizvesnog porekla.

Žene u šarenim dimijama, sa nanulama na nogama i bledozelenim šamijama preko glave, mlečnobelih obraza, kao da nikada nisu videle sunce, šetaju čaršijom, pazare i pritom vuku brojnu dečicu sa sobom.

Muškarci pak sede na niskim drvenim stolicama ispred svojih dućana, piju čaj, puše čibuk ili gledaju u novine.

Na Bit-pazaru, metež neprekidno traje, dok Stara skopska čaršija miriše na ovčiji ćevap, ćumur, loj i zagoreli susam.

Pred jednom kazandžijskom radnjom, šćućuren svirač gitare. Gledao sam ga kako dršćućim prstima, nagnut nad instrumentom, rasipa zvuk, i pravi mali, ali nezaboravan, koncert.

Na kartonu, kraj njegovih nogu napola pojeden đevrek. Riđokosi Englezi, ne baš široke ruke, stavljaju u njegov šešir samo sitniš.

U sklopu Stare skopske čaršije, u neposredenoj blizini Čifte-hamama, izgrađenog polovinom XV veka nalazi se Suli han.

Ovaj reprezentativni objekat je podigao Isa-beg Isaković u prvoj polovini XV veka.

Izgrađen od kamena i pečene opeke teško je stradao u požaru koji je 1689. godine podmetnuo austrijski vojskovođa Pikolomini.

Kasnije je u celosti rekonstruisan, i pretvoren u lapidarium.

U neposrednoj blizini Bit-pazara nalazi se Isa-begova džamija iz 1475. godine.

Čuvena u Makedoniji, po lepoti. Sa njenog minareta čuje se neprekidna pesma mujezina.

Crkva Sv. Spasa je podignuta krajem XVII, ili početkom XVIII veka, posle požara 1689. godine, kada je izgoreo veći deo grada. Po svom spoljašnjem izgledu to je prilično neugledna građevina u koju se ulazi preko nekoliko uglačanih kamenih stepenika.

Ova trobrodna građevina je svoj definitivni izgled dobila tokom XIX veka. Godine 1824. dovršena je izrada ikonostasa, a 1876. izrađen je deo prestonih ikona.

Crkva Svetog Spasa u Skoplju nadaleko je poznata po svom ikonostasu izrađenom u orahovini, u dubokom duborezu, u periodu od 1819. do 1824.

Na njemu su radili Petre Filipovski „Garka” i braća Marko i Makarije Frčkovski iz sela Galičnika. Videh i Muzej moderne umetnosti, i u njemu „Glavu” Pabla Pikasa.

Poznati Španac je ovaj rad poklonio Skoplju, nakon zemljotresa koji je 26. jula 1963. razorio grad.

U skopskom predgrađu, Gorno Nerezi, obišao sam Crkvu svetog Pantelejmona. Hram je podignut i oslikan 1164. godine.

Njegova freska „Oplakivanje Hristovo“, jedna je od najčuvenijih u makedonskom srednjovekovnom slikarstvu. Freska, koju sam dugo gledao, vanredna je i vizantinska. Bogorodica, vitka i nežna, slomljena bolom nema snage da natera Hrista da još jednom otvori svoje crne, mrtve oči.

Pola sata vožnje, asvaltnim putem, bilo mi je potrebno da iz centra grada pređem sedamnaest kilometara i dođem do Crkve Sv. Andreje na Treski.

To je mala trolisna građevina koju je njen ktitor Anrejaš, sin Vukašinov i brat kralja Marka, dovršio iste one godine kada kad se odigrala kosovska bitka, 1389.

U nju nije moglo stati mnogo žovopisa; zbog toga je izbor sveden na dva ciklusa—Velike praznike i Stradanja Hristova – i jako probrane figure. Istorijski posmatrane, freske u Andrijašu predstavljaju zakasnelu umetnost.

Sasvim je izvesno da su freske radila dvojica slikara.

Izgleda da je ruka mitropolita Jovana bila vrednija. Ikonografski, on sledi primere zrele „renesanse Paleologa“ i zbog toga ne donosi u tom pogledu ništa novo.

Stilski, jedna komponenta njegovog slikarstva oslanja se na stariju umetnost.

Glave njegovih svetitelja podsećaju na tipove iz slikarstva druge polovine trinaestog veka.

U Jovanovim likovima caruje unutrašnji mir jakih ljudi koji znaju šta hoće. Bio je to svojevrstan optimizam i herojsko nastojanje u vremenima izuzetno teškim, opterećenim porazima.

Nisam znao da će mi ovaj hram, i ambijent u kojem je smešten, ( čarobni kanjon reke Treske) biti jedan od najslađih doživljaja na ovom putovanju.

U zgradi Makedonske akademije nauka i umetnosti, u kabinetu akademika Stardelova proveo sam dva sata. Razgovarali smo na makedonskom jeziku o slikarstvu, skulpturi i literaturi.

Profesora Georgi Stardelova poznajem četrdeset godina, još od 1977, kada sam kao student istorije umetnosti slušao njegova predavanja iz estetike, koja su ostavila dubokog traga u meni i koja i dan-danas žive u meni.

Na rastanku mi je poklonio svoju knjigu „Iskušenijata na estetičkiot um – XX vek”, sa posvetom: „Na mojot drag kolega Kamenko Markovik so dobra, ubava misao.”

Na Bit-pazaru, u jednoj maloj ćevabdžinici, pojeo sam pet ćevapa u lepinji.

Nešto kasnije sam u kafanici, čiji prozori gledaju na Skopsku tvrđavu, seo da popijem čašu crnog tikveškog vina. Nisam se zadržao na jednoj. Dugo sam potom šetao gradom.

Njegove lepote opijaju kao muzika i bude sećanja na mladost.

Noć je već bila uveliko prekrila zvezdama nebo nad Skopljem kada sam krenuo ka autobuskoj stanici.

Autobus kojim sam nameravao da putujem za Niš polazio je u ponoć.

Iako su Makedonci poslednjih decenija učinili mnogo da se modernizuju, Makedonija je još uvek zemlja nemalog broj siromaha i prosjaka.

U loše osvetljenom parku, preko puta autobuske stanice, čuju se naizmenično gitara i tarabuka.

Pesma koja mi se ne gubi više iz sećanja i koju kao da i sada čujem, bolni je jauk nekoliko loše obučenih rumunskih devojaka koje je neko doveo ovde da se bave uličnom prostitucijom.

Skoplje, u noći, ima onaj uzdržani huk razvrata koji je, nama danas nepojmljivo, bio lep u doba rokokoa.

Na pedesetak koraka od zgrade Makedonske akademije nauka i umetnosti, lepo uređenu obalu Vardara zaposele su prijateljice noći. Istini za volju, jedan broj njih je tu i tokom celog dana.

Masne kose, uvenulih grudi, napadno obučene, gledaju svojim ugaslim očima u svakog ko tu i na trenutak zastane. Zastadoh i pružih jednoj 10 evra. Tek pred zoru Skoplje se stišava.

Tada polaze kućama prosjaci, pravi slepci, umorne „lepotice noći”. Valja odmoriti do mraka. A potom, opet sve iznova.

Na nekoliko koraka od glavne autobuske stanice teče Vardar i ja ga čujem. Šum vode, koja promiče kamenitim koritom, u mesečini, najlepši je šum na svetu.

Mrak, kao prah, padao je po krovovima. Jedna električna svetiljka čkiljila je na ulazu u autobusku stanicu sa koje tačno u ponoć polazi autobus za Beograd.(Niš je jedna od njegovih usputnih stanica).

Bled i umoran, trošnim korakom ulazim u autobus, i sedam na prvo slobodno sedište.

Nisam mogao da zaspim, čitao sam.

PRIREDIO: Prof. dr Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.