Volela je Borka Trajkova da se sama s pijace vraća puteljkom koji je vodio pored reke. Što zbog potrebe da krati put, kad ruke otežaju od tereta, što zbog mira koji je u tim retkim prilikama osećala, dok se oko nje čuju samo žubor rečice koja će uskoro presušiti i cvrkut ptica koje su u visokim krošnjama drveća nalazile hladovinu.
Trudila se da na puteljak skoro pa zarastao u šiblje, koje je govorilo da ga je sve veći broj meštana zamenio za širok, nedavno asfaltirani seoski put, stupi rasterećena svake misli koja bi joj odvraćala pažnju od lepote u kojoj je uživala otkako zna za sebe. “Gospode Bože Isuse Hriste, pomiluj mene grešnu i oprosti ako sam se slučajno ogrešila o tebe ili o bilo koga drugog“ – ponavljala je u sebi reči kojima ju je baba naučila dok je još jedva sricala slova, dodajući: “I daj mi prilike da što duže uživam u ovoj lepoti, samo te za to molim, znam da mi drugo ništa i neće pasti s neba.“
Na kraju rečenice se prekrstila pa podigla pogled ka nebu i zaustila da kao i obično kaže: “Hvala ti, Gospode, što uvek imaš milosti za mene, grešnu“, a onda se ukočila u tom položaju, dok je iz njenih usta izlazilo nešto nalik na škripavi, šuštavi vrisak. Zembilji su joj iskliznuli iz ruku i pali pored njenih nogu. Naslonila se na vrbu uz samu vodu, povratila dah i potrčala što je brže mogla.
“Ljuuuuudiiiii“ – zavapila je kada je došla do prvih kuća – “Ljudi, visi, Anđelija visi, eno onamo… onamo… visi, Anđelija.“
***
Najpre su primetili da izbegava razgovore. Nazove dobar dan, uvek žureći za nekim poslom, uvek hitajući kući jer pilićima nije stigla da sipa žita i vode, uvek da pretekne žegu, kišu, mrak…
Onda je počela i da izbegava susrete sa ljudima. Birala je obično sumrak, kada bi baš morala da prođe pored kuća, inače je do njiva hvatala puteljke i vrvine. Posraboti šta ima, zahvati vodu iz jaza u kofe pa ih kolicima otera da navadi gradinu, porani da sakupi opale šljive, ionako ih nikada nije sa grana brala. Niti kome svraćala, niti koga pozivala.
Živela je u kući na kraju sela, pred samom šumom. Životarila, pre bi se moglo reći, brinući o sinu, musavom dečaku zaustavljenom u petnaestak godina, zarobljenom u telu tridesetogodišnjaka. Šuškalo se da ponekad odlazi u poljsku kućicu, na drugom kraju sela, šumaru Mijailu koji je pola svog života brinuo o bolesnoj ženi, otkidajući vreme od redovnih obaveza za koje je plaćen, kako bi je presvukao, nahranio, oprao…
Šumar bi joj sunuo koji dinar, njoj veliki kao kuća jer, iako nije znao ništa drugo i nije bio ni za šta sem da drugi brine o njemu, musavi dečak je i te kako znao da troši pare u seoskoj bakalnici, za lizalice, grisini i čajne kolutiće.
I živela bi Anđelije svoje mučne dane, sigurno bi nadživela i svoje musavo čedo čije je mumlanje jedina razaznavala, molila se za to s bolom majke svesne šta ga čeka ode li prva, da bar ima ko da ga dostojno sa’rani i da mu grob uredi, jednom kad i za to dođe vreme, da nije on nju živu sa’ranio.
Znao je on da i ispod kokoške nosilje izvuče jaja za polog, a da ona to ne primeti, znao je da se vere po drveću i krade iz gnezda tek izlegnuta ptičja jaja, a smeo je, jedini je smeo da uzjaše prgavu kobilu gazda-Marka, s koje bi svaki drugi sem gazde spao a da se još nije ni popeo na njena leđa.
“Kad možeš Mijailu, možeš i meni“ – razaznala je iz njegovog mumlanja, dok se otimala pod njegovim otežalim telom, omamljena od prvog sna u koji je utonula pošto je najpre njega smestila u postelju – “Što može Mijajlo, a ja ne… što njemu, njemu… a meni ne…“ – stenjao je mumlao dok je, onako krupan i snažan, savladavao njen otpor i pritiskao njenu glavu svojom, iz koje su tekle bale i neki nerazumljiv urlik na kraju.
Nije se pomerila do zore. On je davno otišao za svojim poslom – da ganja ptičja jaja iz gnezda, da juri prepelice po polju, da se vere po osmatračnici iz koje je, kad šljive zreju, Gratko nadgledao ima li kradljivaca u voćnjaku.
Kanap, prethodnog dana spremljen za ljuljašku koju je sebi nameštao na dvorišnom dudu, stajao je iza vrata. Kada je ustala, Anđelija se umila, skuvala krompire koje je sinoć navadila u bašti, ispekla hleb, pomela zemljani pod, na’ranila živinu i sa kanapom u rukama otišla kraj reke da traži granu koja će izrdžati njenu težinu.
Da puteljkom zaraslim u šiblje tog dana nije prolazila, vraćajući se s pijace, Borka Trajkova, i da se baš tuda prolazeći nije pomolila Gospod Bogu, ko zna kada bi Anđeliju skinuli s onog drveta koje je izdržalo njenu težinu.
***
Mnogo godina posle, kada je selo već prestalo da prepričava tužnu priču udovice Anđelije i njenog sina, kada se već urušila kuća zarasla u šiblje na kraju sela, dečačić je s jedne kapije potrčao ka kući.
“Baba, ko je to iz našeg sela u nekom domu u Surdulici, sad me vozač kombija s krilima anđela na vratima pitao gde nam je groblje.“
Pošto se prekrstila, baba je uzdahnula pa pozborila; “Jedan… Saša. Neka mu Bog dušu prosti.“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
