Violista Radoš Veljković ima 19 godina i student je prve godine Fakulteta umetnosti u Nišu. Svira od svoje 7 godine kada je i njegova starija sestra Emilija krenula u muzičku školu. Kaže da je ovaj put za njega bio neizbežan jer potiče iz muzičke porodice.
Radoš se najpre osvrnuo na svog dedu po majci Dragoslava Petrovića koji je bio jedan od osnivača radio progarama “Beograd202”, fakultetski profesor koji je svirao “sve i svašta” i sarađivao sa mnogim velikim imenima. Viola je pak instrument njegove majke, zahvaljujući čemu je i on počeo da je svira.
“Kupio sam svoj instrument kojim sam bio očaran, bukvalno sam se zaljubio. Dao sam joj ime. Zove se Julija. Kada sam je uzeo bila je nova, ja sam joj prvi vlasnik. Nov instrument ne zvuči tako dobro kao već usvirani, tako da smo ona i ja uporedo sazrevali. Bukvalno kao par – Radoš i Julija.“
Viola nije standardizovan instrument. Muzičari je usklađuju sa svojom rastom, zbog čega će Radoš uskoro morati da zameni Juliju.
„I dan danas Julija se otvara sve više, razgovetnija je i ima bolju boju. Ja napredujem kao muzičar, kao umetnik, tehnički pa onda i emocionalno. Potrebna je određena škola da bi mogao da preneseš ono što želiš. Ipak, ja rastem, moje ruke su duže i uskoro ću morati da se oprostim od Julije i uzmem veći instrument“.
Nisu bitne nagrade, već da te prepoznaju pravi ljudi
Iako mlad, Radoš je vrlo skroman muzičar, pa svojim uspesima ne daje veliki značaj. Kaže da su nagrade sa republičkih i međunarodnih takmičenja samo „škola“ i prilika da se razvija. Početkom marta je prvi put nastupio kao solista uz pratnju Simfonijskog orkestra, o čemu su Niške Vesti ranije pisale. Ipak, to nije bio njegov prvi nastup sa simfoničarima. Već je išao na inostrane turneje sa njima i imao više desetina koncerata. Bio je i član niške Omladinske filharmonije. Svojim najvećim uspehom smatra to što mu je 2012. godine svoje časove ponudio čuveni profesor viole Predrag Katanić, koji predaje u Austriji.
Volja i istrajnost su osobine uspešnog muzičara
Na početku svoje muzičke karijere Radoš kaže da mu olakšava to što nema puno violista u Srbiji ni na Balkanu. Razlog vidi i u tome što smo „siromašna sredina“ pa ljudi ne mogu sebi da priušte dobar instrument.
„Ovde ljudi samo gledaju novac, iako ja lično mislim da umetnost nema nikakve veze sa tim. Robert Džonson, najveći gitarista svih vremena, potekao je iz ropstva i nije imao ništa osim volje. Pored toga, on je postigao da posle 100 godina ja imam njegovu muziku na telefonu i slušam je svakodnevno. Tako da, ljubav i istrajnost su važni za svakog umetnika“.
Rad, trud i disciplina su ono što se rađa iz te ljubavi, govori mladi Radoš. Potrebno je puno odricanja, po 5 sati vežbe dnevno da bi se postigli rezultati. “Ispad“ od nedelju dana može biti koban. Ipak, priznaje da mu je porodica dala “vetar u leđa”.
“Moja Julija više vredi od svih instrumenata koje posedujem zajedno, kako emotivno, tako i novčano. Mojima sam mnogo zahvalan sto su mi obezbedili da radim na kvalitetnom instrumentu koji mi je i omogućio da napredujem. Ali ima svakakvih cena, najskuplje procenjena viola na svetu vredi oko 45 miliona dolara, i to je najverovatnije zasluga imena (Stradivari)”.
Fakultet umetnosti dobar početak
Kao brucoš Radoš je zadovoljan Fakultetom umetnosti i svojim profesorima.
„Imam sreće što još imam šta i od koga da učim. Moja profesorka Vesna Rilak Stanimirović dugo predaje i ima šta da mi pokaže. Caka sa muzikom je što je to nepresušan izvor. Može da se istražuje do beskonačnosti i uvek će biti nečeg nov
og da se iskomponuje, osmisli, prenese“.
Kuća muzike
Radoš se ne pronalazi samo u klasičnoj muzici. On svira gitaru i bubnjeve, a sestra mu je usadila ljubav ka džezu. Iz njihove kuće se, kaže, oduvek čulo muziciranje.
„Naša kuća je poznata u kraju. Komšije mi kažu „ti si onaj što stalno svira“. Uvek se čuje neka muzika – bilo gitara, bubnjevi, viola, violina. Moja strina svira klavir, a mlađa sestra violinu. Bilo je i incidenata. Kada sam počeo da sviram bubnjeve dolazila je policija na vrata. Kada sam kupio pojačalo bilo je problema sa komšijama. Ali što se tiče klasične muzike, ako su zatvorena vrata i ako nije prošla ponoć, nema nikakvih problema”.
Za razliku od komšija, ukućani su tolerantniji. Čak i oni koji ne sviraju, jer su, kaže Radoš, sluhisti.
„Vežbanje stvarno zvuči dosadno. To nije muzika već isključivo tehničke stvari – skokovi, prelazi…Ovo je izvođaču podnošljivo ali slušaocu baš i nije prijatno da sluša jedan isti ton sat vremena. Ipak, sada su se svi navikli“.
Niš je, za sada, dovoljan ovom mladom talentu. Da li će ostati da ovde gradi karijeru, rano je da bi govorio.
“Ja sam Radoš Veljković i to je ono što želim da ostanem. U međuvremenu hoću da saznam sve i da uzmem od života najviše što mogu”, kaže za kraj Radoš.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
