Kolumna

Imati, a nemati

Poznavala sam ih obe. Od njihove četrnaeste godine. Bile su slične, a opet različite. Koviljka je bila godinu mlađa od Leposave. Obe su bile markatne devojke sa dugom crnom kosom. Koviljka je imala nešto izraženije obline tela, a Leposava opet, duboke, smeđe oči. Išle su u istu srednju školu, bile dobri đaci. Leposava nešto bolji.

Koviljka je živela sa majkom i sestrama u malom stanu u kojem je sa njima bio i otac, alkoholičar. Roditelji su bili razvedeni. Majka je radila od jutra do sutra, što u fabrici, što kod kuće, da bi sve tri svoje ćerke izvela na put.
Sestre su imale sebe i majku koja je njihovom odrastanju podredila sebe i svoj život u celosti.

Leposava je živela sama. Potpuno sama. Njeni su roditelji odavno svoje puteve razdvojili svako na svoju stranu, a deca, nisu ni prva ni poslednja deca razvedenih roditelja, valjda su mislili.
Iako su oboje radili u inostranstvu majku je redovno viđala, oca, veoma retko.
Ona je učila, spremala, krečila stan, išla u nabavku, kuvala i čitala. Mnogo je čitala. Najbolji prijatelj bila joj je knjiga. Vikendom bi uvek požurila da sve poslove obavi najbrže što može ne bi li ugrabila bar mali deo dana za sebe i svoje knjige.

imati2Koviljka je završila školu i odmah nakon toga se zaposlila. Imala je protekciju. Čak i u ono vreme, kad kažu, veza nije bila potrebna. A bila je.

Leposava je obijala pragove u potrazi za poslom. Nije imala nikog da joj u tome pomogne. Neretko su posao dobijale njene drugarice iz srednje škole, daleko lošiji đaci od nje. Nikad se nije žalila. Bila je uvek dobar drug.

Koviljka je kao šiparica prvo „merkala“, a zatim se i smrtno zaljubila, u prelepog, zgodnog mladića, onda popularnog u kraju, starijeg par godina od nje. Odlučila je da mora biti njen. I postao je.
Venčali su se jednog poznog dana avgusta. Imala je devetnaest godina.

Leposava je u međuvremenu radila, na određeno vreme. Zavoleli su je mnoge kolege s posla. Toliko, da je jedna koleginica pošto poto htela da je upozna sa svojim lepim, mladim, perspektivnim deverom.
Leposava je jedva pristala na to poznanstvo, želeći samo da ugodi svojoj koleginici.
Mladić jeste bio lep, zgodan, kulturan, ali, srce joj baš i nije zaigralo. Ipak, nastavili su da se viđaju. On je bez imalo stida pokazivao koliko se zaljubio u nju, koliko je voli. Ona je, najzad, prihvatila svu tu ljubav, tako joj je bio potreban neko. I nije više bila sama.
Udala se iste godine kad i Koviljka, u decembru.
Imala je dvadeset godina.

Život ih je razdvojio. Obe su živele u svome svetu.
Koviljka je ubrzo ostala trudna, ali je izgubila bebu. Ona i njen muž su živeli u lepom složnom braku, bez dece. Proputovali su zajedno „pola“ sveta. Od tog, „samo“ su dva puta bili u Rio de Žaneiru.
Tajland, Havaji, Egipat, sve evropske banje, u vreme kada su takva putovanja mogli sebi da priušte samo ljudi na položaju, bili su njihove destinacije za odmor.
Koviljkin muž je lepo zarađivao. Jedno vreme su živeli u jednoj od najuređenijih zemalja Evrope.
I voleli su se. Isto kao i prvog dana.

Leposava je rodila dvoje dece. Ona i njen muž su živeli, u početku svog zajedničkog života, u jednoj sobici, tri sa tri. Te su godine ostavile trag na oboma.imati3
U prvi, pravi, normalan stan, uselili su se nakon 16 godina braka.
Kuća, deca, posao, u međuvremenu stalan, nabavka, sve je to i dalje bilo na njenim plećima. Roditeljski sastanci u osnovnoj, kasnije u srednjim školama, bili su uglavnom Leposavino zaduženje.
Njen bračni drug, je radio što na poslu, što privatno.
Dolazio bi kući umoran, mrzovoljan, raspoložen samo za svoju „Politiku“ i popodnevnu dremku.

Godišnje odmore su provodili na selu kod njegovih ili na moru kod prijatelja.
Leposava se na odmoru i dalje stalno „družila“, sa šerpama i tiganjima. Uz sve ostalo pride; vođenje dece na plažu, kuvanje za desetoro ljudi, pranje posuđa, jer, nije bilo lepo biti ljudima na teretu.
On je, vreme na odmoru provodio u druženju sa prijateljima, uz vino i plodove mora.

A život ume da kockice izpremešta kako niko ne može ni da pretpostavi.
Koviljkini i Leposavini životi su se ponovo ukrstili, radile su u istoj firmi zajedno.
No, među njima se osećao veliki jaz. Više nisu bile one bezbrižne drugarice iz mladosti, neopterećene nečim, što im život zakida.

Leposava je imala nešto što Koviljka nema – decu, a ova je opet imala ono što Leposava nema – predanu posvećenost bračnog druga, istu, kao i na početku zajedničkog života.
Koviljka je govorila uvek da je srećna, kao i Leposava, jer ima dobru i zdravu decu.

Prolazile su godine. Koviljkinom mužu je jedna povreda u ranoj mladosti lagano urušavala zdravlje.
Prvo su počele da mu slabe noge. Sve je teže hodao. Ona je sve učinila da bi mu olakašala kretanje kroz stan. Svuda je postavila rukohvate. Ipak, i dalje su putovali, ali sada su destinacije njihovog odmora bile srpske planine i odmarališta do kojih je moglo da se dođe kolima, koja je vozila Koviljka.
S vremenom, lagano je gubio sposobnost korišćenja ruku.
Odavno je prestao da radi i otišao je u invalidsku penziju. Nekoliko godina kasnije i Koviljka je završila svoju radnu karijeru odlaskom u punu penziju.
Danas je Koviljkin muž vezan potpuno za postelju. Od nekadašnjeg stasitog, sportski građenog i vitalnog muškarca postao je kvadriplegičar koji u svemu zavisi od njene pomoći.
I dalje se vole, onim istim žarom kao i nekada. On je vedar, nasmejan čovek koji se ne predaje ni sada.
I dalje dele svaki trenutak. Gledaju zajedno iste filmove, na velikom TV ekranu, igraju iste igrice, pričaju i sećaju se onih lepih dana kada su putovali svetom.
Žive pun život, u granicama koje dozvoljava njegov invaliditet.
Koviljka sve radi sama i oko muža i sve ostalo. Nema ničiju pomoć. I ne žali se. Samo strepi nad njegovim životom i trudi se iz sve snage da mu bude udobno, najudobnije.

U vreme dok su još radile Leposavin muž je imao prvi infarkt. Deca su bila još u osnovnoj školi.
Tek sad su sve zajedničke obaveze bile potpuno preusmerene na nju. Ona ih je obavljala bez roptanja štedeći maksimalno svog bračnog druga, da traje. I deci i njoj.
Deca su pozavršavala sve škole i osamostalili se, svili svoja gnezda, dobili decu.
Leposavin muž je u međuvremenu dobio i drugi infarkt, pa jednu operaciju, da bi, posle svega, kad je stiglo neko vreme da budu sami i svoji, strahovi, demoni, ko zna, učinili svoje.
Sve je više tonuo u depresiju.
Danas u svemu zavisi od nje. Hoda lagano, jede sam, ali u svemu ostalom zavisi od njene pomoći i podstreka, čak i za najjednostavnije radnje.
I odavno nije tu. On je u nekom svom svetu u kojem spava, ćuti i ne komunicira. Osim u retkim trenucima kad se svetlost pomoli u nekom delu njegovog mozga.
Jer, na depresiju se nadovezala demencija uz sve ostalo što je već bilo prisutno.

Leposava je sama. Nema bračnog druga sa kojim bi razmenila reč dve. Nema ništa što čini zajednički život. Živi, uz sve obaveze koje ima u svetu tišine i knjige.
Jednom mesečno napuni svoje baterije radošću, kad se kuća ispuni smehom unučića i dece. Umori se, najviše, ali joj je lepo.
Za sve ostale dane ćutanja i spoznaje da ima, a nema.

imati4

Gledam ih, Koviljku i Leposavu i mislim se, koja li je bolje prošla u životu?
Koja od njih dve ima ispunjeniji život i kojoj od njih dve je… lakše?
Mislim se, kako život zna da bude okrutan i da često podeli škart karte dobrim ljudima.
Setim se jedne storije koja je kružila društvenim mrežama, a u kojoj jedan deka svaki dan ide u starački dom da hrani svoju suprugu obolelu od Alchajmerove bolesti, a koja ga ne prepoznaje. Na pitanje zašto dolazi, kad ona više ne zna ko je on, on odgovara sa suzama u očima; Ali ja znam ko je ona.
Zašto me ova storija u pojedinim momentima podseća na Leposavu?
Koliko mora da je veliko osećanje, ljubavi, dužnosti, odanosti, prema obolelom bračnom drugu da bi se živeo život kao njen?

Šta je to što ovim ženama daje snagu da se ovoliko daju i da ovako ipak traju?
Nije li strah od sopstvene samoće umešao prste?
Nije li preteško breme odgovornosti pred svetom, pred Bogom, pred samim sobom od njih načinilo zatočenice sopstvenih brakova?
Ili je u pitanju dužnost prema zajednički provedenom životu, prema sećanjima i uspomenama? Ljubav?
Ili je sve to izmešano i pravog odgovora nema?
Ko će ga znati.

 

Izvor: http://odsvegaponesto-oljaka.blogspot.rs/2015/06/imati-nemati.html  

olivera karanOlivera Karan – viša medicinska sestra u penziji. Rođena Beograđanka, zaljubljenik u jug Srbije, povremeni stanovnik I Perleza I Soko Banje. Voli prirodu, južnjački dijalekt, ljude, životinje, pisanje, voli da čita I ume da sluša. Majka, supruga, baka. Večiti učenik, trenutno posvećena usavršavanju znanja nemačkog jezika.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button