Rodio sam se i odrastao u onom kraju Niša u kome su deca išla u osnovnu školu Kole Rašić, generacija 1959. Radničko predgradje u kome su većina ljudi bili radnici Ei-a i MIN-a, a u slobodno vreme bili ribari i golubari.
I dok su muževi ujutru žurili na „erovac“ (radnički voz), a žene, uglavnom domaćice, čistile kuću i spremale ručak, mi klinci smo igrali klikere („sodajke“) po prašnjavim i neasfaltiranim ulicama, ili ritali loptu u Kuli, uz redovnu užinu – mas’ i leba.
Nedelja je u mom kraju bila praznik, i to fudbalski. Ručak je toga dana morao biti ranije, da bi se stiglo na Čair, na utakmicu Radničkog. Ljudi bi oblačili bele opeglane košulje, glancali cipele, oblačili šuškavce … Mi deca smo jedva čekali da nas očevi povedu na stadion, a vrlo rano, još kao osnovci, počeli bi i sami da idemo. Nema kuće iz koje nije, bar po jedno ili dvoje, išlo na utakmicu, bez obzira da li dolazi Hajduk, Partizan, Olimpija, Čelik ili Velež. Bili smo strogo podeljeni na Partizanovce i Zvezdaše, ali smo za Radnički navijali svi – prvo Radnički, pa onda Zvezda ili Partizan. I nisu išli samo muškarci. Moj komšija iz goričke ulice, tada poznatii doktor Aca Milenović, imao je majku koja nije propuštala nijednu utakmicu. Baka od 70-ak godina mogla je, bez greške, da izdiktira sastave svih klubova prve lige.
U grupicama od po dvoje-troje kretali smo na utakmicu, usput su se grupe uvećavale, a već na Paliluli bila je to reka ljudi. Redovna slika, svake nedelje kada je Radnički domaćin. A kad je Radnički gostovao, išlo bi se u komšiluk, ili bi došao neko od komšija da se, uz rakijicu ili pivce i meze, preko radija, u društvu slušaju prenosi sa Grbavice, Kantride, Maksimira… Družili se ljudi.
A na stadionu je zaista imalo šta da se vidi. Veoma jaka liga i vrhunski fudbal. Pantelić („Panta“), Kovačev, Dovedan, Obradović („Drda“), Mitić, Rajković („Žuća“), Andrejević, Antić, Bane Đorđević, Cvetković, Halilović, Vojinović („Dukat“), Panajotović, Mitošević, Drizić, Simonović, Gavrilović, Jocić, Banković, Aleksić bili su igrači iz tih dana . Bili su junaci. Grad je živeo za njih i oni za grad.Nezaboravni su bili Redžini driblinzi po desnom krilu, Pantine bravure, neprelazni Drda, Mitoševićevi golovi glavom i još puno toga. Hajduk i Dinamo su nam bili redovni „pacijenti“, ali se sećam da je sa Slobodom iz Tuzle uvek išlo teško. Upamtio sam Šećerbegovićeve kontre i driblinge po krilu – niko nije mogao da ga zaustavi.
Elem, na stadionu je za nas bio“ rezervisan“ deo južne tribine uz zapadnu tribinu. Tu smo se svi znali (Palilula, Rasadnik, Železnička kolonija, Kula, Gorica). Svake nedelje, manje više, isti sastav. Semenke su bile obavezni deo užitka, a kupovali smo ih od Džafera – 5din čašica. Džaferi su držali poslastičaru u mom kraju.
Više od samog rezultata i dešavanja na terenu, valjala je atmosfera koja je vladala na tom delu južne tribine. Samo zbog toga, vredelo je doći na stadion, čuti te šale, viceve i duhovita dobacivanja na račun igrača oba tima, sudija, publike i ko zna još koga i čega. Smeha je bilo na pretek. Taman jedan završi, čuje se drugi i tako neprekidno. Bilo je i komičnih likova, koji bilo šta da izjave ili dobace, zvučalo je smešno i cela tribina bi se tresla od smeha. U trenutku se bura malo stiša, eto čika Dragija, dovikuje klincu koji skuplja lopte – Baci sine loptu na golmana Pantelića! I opet smeh.
Bilo je veselo i opušteno, jer se i živelo lepše, sporije i mirnije. Tu, na tom delu južne tribine stadiona Čair, mogao se osetiti taj duh, taj šmek i šarm Niša, koga više nema. Izgubio se u opštoj jurnjavi za novcem, uspehom ili pukim preživljavanjem.
E da mi je da još jednom odem sa onim drugarima na onaj Jug.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
