Posle velikog rata Niš je postao deo Beogradskog pašaluka, nove granične pokrajine, koju je Porta posle pada Budima osnovala sa ciljem da zaustavi dalji prodor svoje teritorije. Beogradski pašaluk je organizovan po uzoru na Budim i na ostacima Budimskog pašaluka, kome je Niš ranije pripadao. U vojnom poretku Beogradskog pašaluka Nisš je vazio kao grad, kale.
Početkom 1702. godine napisan je i hatihumajun za utvrđivanje Niša. Ovaj zadatak je poveren namesniku Ćustendila i Kruševca Mehmet-paši Serhatliji, a zatim i begerbegluku Rumelije Hasan-paši, ali je tada da se Niš utvrdi kao “prednji bedem Dunava” malo šta ostvareno.
Niške jerlije bile su dužne da se staraju o svom području i da ga na smenu obilaze. Radi zaštite zemlje od hajduka, sredinom 1701. godine njima je naređeno da podignu dva čardaka, na kojima ce stalno drzati straže zajedno sa pandurima: jedan na Trnavici, na pola puta između Aleksinca i Niša, i drugi kod Niša na mestu zvanom Tarik – Dere – “put – reka”
Godišnja plata niških jerlija iznosila je 6.793 groša. Za ovo su im dati prihodi od Niške mukate i Trebuša u Medveđi, dva carska dobra čija su sela lezala u Toplici i Dubočici. Pored prihoda od Niškog trga i zemljišta u gradskom ataru – uključujući Goricu, Vinik i Pantelej – niškoj mukati pripadala su u ovo vreme samo dva sela u Niškoj nahiji: Eminova Kutina i Eminova Studena. Za upravitelja na dobrima svoga odžakluka niške age postavljale su između sebe vojvodu. Ovaj položaj je duže vreme držao Mehmed-aga Nišlija, koji je samim tim bio glavna ličnost u gradu.
U finansijskim knjigama Visoke Porte nailazi se na državna dobra širom carevine, koja se izdaju u zakup “u rangu niške mukate”. Reč je o hijerarhiji zakupnika. Kao što je paša od dva tuga mogao postati titularni beglerbeg Rumelije, a beg koji se uzdize “sandzakbeg u rangu Smedereva”, tako je i rang “niške mukate” vazio kao počasna titula zakupnika carskih hasova. Posebnost Niške mukate je verovatno bila u tome sto je ona obuhvatala carske hasove u dva sandžaka, Smederevskom i Kruševačkom, kao i prihode od tržnog prometa i gradske privrede i većeg broja sela.
Već početkom 1702. godine, vojvoda Mehmed-aga Nišlija žalio se što je mukata Trebuš, dok se on trudio da je naseli, prodata na Porti u malikanu Džin Ali-paši, skopskom naziru u Prištini. Kako je ovo carsko dobro i pre velikog rata pripadalo budimskoj blagajni. Porta je presudila u korist niških jerlija. Ali, za silnog Dzin Ali-pašu to nije predstavljalo neku prepreku, pa je spor oko Trebuša između njega i beogradskog vezira trajao i 1709. godine. U takvim okolnostima, niški garnizon je mogao samo da se osipa. Broj jerlija je opao do 1710. godine za trećinu, a pred opasnošću u vreme rata 1717. godine, one su listom pobegle iz grada.
Niški vojvoda Mehmed-aga Nišlija bio je vilajetski ajan u pravom smislu te reči. Prinos niške mukate on je čuvao u gradskom ambaru i izdavao žito palanačkim posadama u okolini i Tekelijevim Mađarima. Za niški menzil, zadužen je 1709. godine njegov brat Mustafa-aga, jedan od niških azapa. Na menzilu su tada služila 34 niška domaćinstva, koja su na osnovu toga uživala oproštaj od nameta. Kako su niškoj mukati pripadali i prihodi od niškog trga, Vojvoda Mehmed-aga Nišlija držao je još dva važna položaja u gradu: on je bio muhtesib, inspektor u čaršiji i muhzir, punomoćnik kadije, koji optužene privodi sudu. Kad mu je ove dve službe preoteo neki “tuđinac”, Mehmed-aga je početkom 1712. godine otišao na Portu i ojačao svoj stari berat. Tada je imao titulu carskog kabidži-baše.
Stravično pustošenje zemlje tokom velikog rata nagnalo je Portu da odustane od nekih starih zakona o raji. Potkraj rata, u Beogradskom pašaluku konačno su ukinuti razni drzavni nameti, razrezivani na osnovu spiskova avariskih i nuzul-kuća. Time su raji na njegovom području – u Smederevskom, Sremskom i Kruševačkom sandzaku – ostale obaveze koje je imala prema sultanu i neposrednom gospodaru zemlje, spahijama u timarskim selima i vojvodi u selima niške mukate. Osnovna podanička dažbina sultanu, džizja, ubirana je od velikog vezira Mustafa – paše Ćuprilića od haračke glave i u tri haračke stope, prema imovnom stanju podanika: 1, 2, 3 zlatnika.
U Niškom kadiluku popisano je 1710. godine ukupno 1.038 poreskih obaveznika: 483 u samom Nišu i 524 u okolnim selima Niške nahije. Stanovništvo Niša sastojalo se od 334 muslimana, od kojih 10 Roma u sastavu garnizona, i još 29 Roma nomada, koji su davali ciganski harač i 120 srba. U 106 sela Niške nahije živeli su isključivo Srbi, njih 524, a u tom broju 14 udovica i 15 nesposobnih za rad. Samo za jednog stanovnika Dušnika je zapisano da je vodeničar. U Niškoj nahiji su popisana samo 3 sveštenika: u Nišu, Donjem Matejevcu i Gornjem Krčimiru. Status dervena imala su sela Dehan (Dejan) i Kruševica. Najveće selo bilo je Donji Matejevac sa 15 podanika, zatim Dehan sa 11 dervendzija, Gornji Matejevac i obe Malče, sa 10 itd. Da bi stanje u njemu odgovaralo zvaničnoj proceni, Niški kadiluk morao bi 1710. godine morao imati vise od 1.150 podanika Srba, a on je imao svega 664. Ne bi bilo loše spomenuti da se jedino u međuvremenu povecao broj varoških Srba u samom Nišu: prema 15 haračkih kuća, zabelezenih u Nišu 1684. godine., njegova Varoš imala je 1710. godine. 109 podanika i jos 11 raje i udovica, nastanjenih po muslimanskim mahalama.
Kao čitluk zabeleženo je 1710. godine jedino selo Donje Međurovo, koje je naselio Mehmed-aga Nišlija. Međutim, i druga sela, koja su 1690. godine potpuno opustela, kasnije su naseljena kao neka vrsta čitluka. O tome svedoče neke navade seoskih gospodara. U leto 1710. godine, jedan niški spahija tuzio je na Porti svog ortaka, koji dolazi u selo sa pet-šest konjanika i upotrebljava raju kao svoje robove. Porta je naredila da se zabrani mešanje ortaku u timar, ukoliko nije čitluk-sahibija. Nešto pre ovog spahije, na Carskom divanu bila je raja Niske Varoši. Ona se žalila na Vojvodu niške mukate, koji od nje na silu uzima zlatnik za ispendžu. Ferman je glasio da se ne uzima preko deftera i kanuna, jer su tužioci isticali da su stara raja iz Niša. Ispendža, lični harač gospodaru zemlje, iznosila je po starim zakonima 25 akči. Ti zakoni očigledno nisu vazili za “dobrostojeću raju“, pridošlice koje su zivele “izvan deftera”. Njihova umnogostručena ispendža je dostigla visinu džizje, najteže novčane dazbine (1 zlatnik – 2,5 grosa –400 akč). Rec je o vojvodi i spahijama, koji su zavisili od naseljenosti svojih poseda, i u svakom slučaju istupali kao zaštitnici raje. O nasiljima vojske, koja prema raji nije ni morala imati obzira, dovoljno svedoče pisma lady Mary Montague, koja je ovim putem prošla 1716. godine, opisavši brutalne postupke svojih pratilaca janičara prema nesrećnim seljacima upravo u Nišu.
Veliki vezir Arnaut Halil-paša stigao je sa ordijom u Niš krajem juna 1717, dve nedelje posto je princ Evgenije opseo Beograd. Na svim klancima u unutrašnjosti zemlje stajali su hajduci. Veliki vezir naredio je muhafizu Niša Abdurahman-paši da otvori drum od hajduka, a svim agama u dubokoj unutrasnjošti Srbije da raju na svom području zastraše pretnjama kako ce biti pobijena ukoliko se iz njihovih redova pojave hajduci. Ovi su uzeli jemstvo od nekih zbegova u Šumadiji, kroz koju je prolazila carska ordija, ali nisu mogli da spreče hajduke u istočnoj Srbiji, koji su iza leđa velikog vezira isterivali garnizone iz pojedinih palanaka. Nespremnost velikog vezira ispoljila se u punoj meri u bici za Beograd, 16. avgusta 1717. godine. Nemoćan pred upola malobrojnijim protivnikom, Halil-paša je pobegao sa polozaja na Ekmekluku, prepustivši i svoj čador pljačkanju sopstvenih vojnika. Veliki vezir je s bojnog polja pobegao u Smederevo, a sutradan sačekao rasute buljuke kod Jagodine da bi se mogao povuci u Niš. O strahovitom porazu pred Beogradom izvestio je sultana u Sofiji po dolasku u Niš, gde je od njega oduzet drzavni pečat i predat Mehmed-paši Nišandziji.
Put od Beograda do Niša bio je preplavljen muslimanskim izbeglicama. Krajem avgusta 1717, u Nis je stigao i muhafiz izgubljenog Beograda, vezir Mustafa – pasa Celić. Rasulo carske ordije i gubitak Beograda izazvali su uzas među muslimanskim zivljem po svoj Srbiji. I dok se u njemu prikupljala razbijena ordija i slivao muslimanski svet iz izgubljenih gradova, opšte bežanje i iseljavanje zahvatilo je i Niš. Krajem avgusta, od gradske posade u Nišu nalazilo se na svom mestu svega 13 mustahfiza i 8 bešlija. Svi ostali napustili su grad da bi svoje porodice odveli u Sofiju. Isto tako, posle bitke pobeglo je iz Niša 500 levenada. Stoga je pocetkom septembra naređeno muhafizu Sofije da niške begunce vraća u okovima, ne prezajući ni od najtežih kazni. Za vraćanje odbeglih levenada bio je zaduzen Tahir-paša Mahmudbegović iz Peći. Kad je za rasulo Niša bio optuzen bešlijski aga Ibrahim – aga, naređeno je da on uhvati i u okovima privede u Ordiju. Oko 20. septembra 1717. godine Ahmed III je izdao hatihumajun upućen kadijama, u kome je raji obecana pravedna uprava i oproštaj od nameta za tri godine. Porta je na taj način pokušavala da teritorijalne gubitke, koje je prouzrokovala izgubljena bitka kod Beograda, svede na Beograd sa okolinom. Pre toga, međutim, sultan je lično naredio Begli Aliji da preseli pirotske muslimane u Sofiju. Kao vođa pobune označen je posle pirotski sveštenik Stanko Nedeljkovic, za čije je pogubljenje izdat ferman oko 20. septembra 1717. godine.
Osmanlije su se do tog vremena povratile od ošamućenostii u Nišu stale da spremaju odbrambeni zid za novo novopazarsko ratiste. Predeli između Kruševca, Prokuplja, Leskovca i Niša oslobođeni su straha od Tatara, jer je Han sa svojim vojnicima određen u pomoć novopazarskom kapetanu Ferhat-agi, da zajedno slome ustanak raje oko Novog Pazara, Peći i Vučitrna. U februaru 1718, rumelijski beglerbeg Ali-paša javljao je iz Niša da je raja oko Novog Pazara i Kosova ustrajna u odmetništvu. U Nišu, Prištini i Novom Pazaru uređeni su drzavni ambari, ali su zbog raznih zloupotreba izbile i pobune vojske. Za to vreme, put od Niša prema Leskovcu i Vranju ostao je neprohodan, jer se postavljeni buljuci nisu mogli zadrzati od bezanja. Među pandurima koje su ajani odredili da gone hajduke oko Pirota pokazalo se da ima hajduka. Po završetku rata, hajduci su se vecinom nalazili u Starom Vlahu, Brveniku i oko Kruševca.
ODLOMAK IZ KNJIGE
“Zemlja najlepše patnje”
Milan Novaković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
