Moja priča

Kod svakog pojma „ne mogu“ precrtam ono „ne“(2)

Na traženje nestrpljivih, kojima se dopala priča sa Violetom Jović, objavljujemo drugi deo intervjua. I ne mogu da odolim – na kraju razgovora sa njom objavljujem i već pomenutu, a meni najomiljeniju njenu pesmu.

Imaš sijaset i poslovnih i privatnih obaveza. Kako uspevaš da sve to pomiriš, pa i da u ovom vremenu koje je sve samo ne lako, nađeš toliko optimizma za sve, a posebno za pisanje ?

– Mislim da je stvar u dobroj organizaciji i u pozitivnom odnosu prema životu. Ali, ne hvata me panika od obaveza, već nastojim da ih obavljam sa potrebnom pažnjom, da budem efikasna i ažurna. Jednostavno kod svakog pojma „NE MOGU“ precrtate reč „NE“. Prioritet u životu svake majke su njena deca i briga o njima. Proces vaspitanja nije omeđen godinama, neprekidan je i, po meni, sastoji se od otvorenog razgovora i ličnog primera. Nismo ni svesni koliko nas naša deca imitiraju. Oni u nama nalaze modele ponašanja i zato je važno da vodimo računa kako se ponašamo da „fotokopija“ ne bi bila bleda… Radne navike formiramo još u detinjstvu i razvijamo ih tokom čitavog života.

Jednu anegdotu stalno govorim prijateljima. Pre nekoliko godina sam imala ozbiljnu povredu desnog kolena, nakon koje sam provela u gipsu nekoliko nedelja, a kretala sam se uz pomoć štaka skoro pola godine. Prvog dana kad su me „zagipsirali“ stavivši mi longetu od kuka do pete (cela noga) pozvala me je moja baba Živana i pitala: „Rabotiš li nešto u ruke?“ Rekoh joj da ne mogu, ležim s nogom u gipsu. „Ćerko, u gips ti noga, nesu ruke“! Tako sam potvrdila ono što sam od ranije znala – život i rad su sinonimi. Optimizam je izbor, životni stav. Zašto kukati i stvarati negativno okruženje? Ne postoje problemi, postoje ljudi koji ne znaju da reše probleme. Ne postoje hitne stvari – postoje nestrpljivi ljudi. Nemam naviku gledanja turskih, španskih, indijskih i dr. serija iz kojih na patetičan način koji vređa inteligenciju čovek saznaje da je sam sebi otac ili majka. Ne sprovodim vizitu po komšiluku (uvažavam svoje komšije i uvek sam tu kad zatreba, ali ne živim tuđe živote niti me interesuje ko kako živi ukoliko mi se ne obrati za pomoć, savet ili makar da proćaskamo o vremenu), nemam naviku da provedem popodne u kupovini da bih se opustila (kupujem nešto onda kada mi je potrebno)… Ako izostavim navedeno, ostaje mnogo vremena da se prošeta, pročita dobra knjiga, zamesi testo za pogačice i kiflice , a dok naraste može se pospremiti kuća, zapisati ponešto i uraditi mnogo toga što meni prija. a drugima koristi.

violetaj3

DETINJSTVO NA NAJLEPŠEM MESTU PROVEDENO

Umetnička ste porodica ( Violetin suprug je vođa poznate niške grupe „Groš“). Koliko su deca povukla na mamu i tatu i u kom pravcu?

– Deca imaju genetsko nasleđe od roditelja koje radom razvijaju. Imaju svoja interesovanja i mi, kao roditelji, nastojimo da uvek budemo tu za njih, ali izbori su njihovi. Znaju da mogu živeti samo od svog rada i nastoje da svoje talente i sklonosti razvijaju ličnim angažovanjem. Nikada nisam pisala domaće zadatke svojoj deci, već sam nastojala da ih podstaknem na razmišljanje. Provodimo dosta vremena u razgovoru o svim temama koje ih interesuju, otovreno, bez tabu-tema. Oni rastu uz nas i verovatno misle da je naš život model ponašanja koji je ispravan. To, uostalom, svako dete misli o svojim roditeljima (ukoliko odnosi u porodici nisu poremećeni do te mere da ona nije zdrava sredina za razvoj dece). Svako dete zaslužuje da živi u normalnoj porodici i svojim prevashodnim životnim zadatkom smatram obezbeđenje uslova za razvoj svoje dece u srećne i zadovoljne ljude. Moja deca imaju umetničkih sklonosti koje, svako za sebe, razvijaju, ali mi ne utičemo na njihove izbore, oslonac smo i podrška.

violetaj2

Jednako toplo, ljudski, inače, pišeš i za decu.

-Detinjstvo je neiscrpna inspiracija. To je najlepši i najbezbrižniji deo našeg života i svako ko uspe da sačuva u sebi makar delić te lepote ima prilike da proživi srećniji život. Imala sam sreće da proživim divno i bezbrižno detinjstvo na najlepšem mestu na svetu i ne želim da se odreknem te lepote, želim da te lepe slike podelim sa svojom i svom ostalom decom, kako bih najbolji deo sebe darivala onima koji to jedini zaslužuju – deci. Deca su iskrena. Sa njima uvek znate na čemu ste. Oni vam odmah kažu da li je ono što im govorite i dajete dobro ili ne, da li im se to dopada ili ne, da li ih interesuje ili ne… Velika je odgovornost stvarati literaturu za decu. Na taj način ugrađujete sebe u nečije detinjstvo, u nečije odrastanje, u formiranje njegovih stavova o životu i svetu koji ga okružuje. Zato te stvari moraju biti potpuno čiste i iskrene. Sa decom se ne može drugačije. Odmah vas pročitaju!

Čemu učiš svoju ćerku – da ume i može sve, kao što su nas naše majke, ili da se prenemaže, pretvara i pravi neveštom, kako je danas moderno?

– Sa svojom kćerkom razgovaram o svemu. Imamo prisan odnos baziran na obostranom poverenju i iskrenosti. Ne smem da razočaram svoje dete. Ne opterećujem je bilo čime niti sam policajac-islednik kome mora sve da se referiše. Lično nemam neostvarenih ambicija, tako da je ne zatrpavam svim onim što ja nisam umela ni mogla da uradim u životu, puštam je da sama odabere, a ja sam njena podrška. Nisam njena drugarica. Ja sam njena majka. Majka ne može biti drugarica, može biti samo majka, topla, brižna, nenametljiva, tolerantna, autoritativna kad je potrebno… Ne prisiljavam Ljubicu da radi bilo šta, ona ima svoje obaveze u školi, svoja interesovanja… Zna da se stara o sebi, da brine o svojim stvarima i obavezama… Zna da pripremi obrok, da obavi sve kućne poslove, naučila sam je i da štrika, da ušije dugme, opegla veš… Ali, ništa od toga ne mora da radi sada. Ja to radim i uživam u tome što imam za koga da to radim. Ima vremena kada će ona biti majka iz čije će ruke neko jesti toplu pitu. Neka ume sve, nikada se ne zna kada će joj šta od toga zatrebati, nije na odmet znati.

Ja sam vrlo rano (sa svega 10 godina) morala da naučim mnogo o životu da bih mogla da živim sama. Upravo zbog toga ne podnosim prenemaganje bilo koje vrste. To je nesposobnost! Čovek izdresira psa, nauči papagaja da govori, mečku da igra… Zašto ljudsko biće koje poseduje inteligenciju i dve zdrave ruke ne bi umelo da nauči sve ono što mu je potrebno u životu. I kada bih dobila na lotou, ja bih i dalje kuvala ručak svojoj deci i mesila im omiljene kolače, jer oni to vole, a ja želim da ih usrećim. Jako bih se ljutila na svoju kćer ako bih u bilo kom trenutku primetila da očekuje od bilo koga da je „služi“ i da bilo koga posmatra kao biće manje vredno od sebe. Prenemaganje je gluma netalentovanih glumica, a to „pali“ samo kod nosilaca pantalona (ne i muškaraca) koji nisu dovoljno muškarci da umeju da nađu pravu ženu spremnu da se suoči sa životom (mada, muškarci uglavnom vole ulogu zaštitnika bespomoćnih praznoglavica i imaju potrebu da im se neko divi, a dive im se samo žene koje imaju cilj da im izvuku novac ili neku drugu korist). Žena i muškarac treba da budu ravnopravni partneri od kojih je svako spreman da u svakom trenutku preuzme svoj i njihov zajednički život u svoje ruke, da daje a ne uzima Suština života je u davanju, u činjenju, ne može se samo uzimati i očekivati da se tako može živeti. Svoju kćerku učim da bude subjekat u svom životu, nikako objekat, da razvija svoju ličnost i da ne dozvoli da iko manipuliše njome, niti ona bilo kime.

violetaj1

KLUPČE VUNICE KAO ŠKOLA VREDNOĆE I ONI KOJI „POJMA NEMAJU“

Čini mi se da danas postoje dve krajnosti – s jedne strane su one žene koje sve umeju, mogu, imaju sva znanja i sve veštine – rade, kuvaju, šiju, vezu, pletu, pišu, bloguju, i s druge strane – one koje ni o čemu pojma nemaju, ili se bar prave da je tako. Da si mogla da biraš, da li bi bila od ovih drugih, ili si zahvalna što si baš takva kakva si?

-Ne postoji niko ko zna sve. Znam to. Znam koliko ne znam i zahvalna sam na tome što svakoga dana mogu ponešto da naučim. Nastojim da naučim sve ono što me interesuje, radoznala sam i nisam lenja. Možda sam ja imala sreće da odrastem u porodici u kojoj život=rad. Rad=opstanak. U prirodi su stvari uređene tako da vladaju zakoni opstanka, ako hoćete da preživite treba da znate da se snađete u svakoj situaciji, da se prehranite, obučete, stvorite uslove za što kvalitetniji život. Pored osnovnih egzistencijalnih potreba, postoje ljudi (kojima i ja pripadam) koji imaju i duhovne potrebe i nastoje da svoje potrebe zadovoljavaju učenjem, kreativnim delovanjem, stvaranjem… Sećam se, kada sam bila mala, igramo se sa sestrom a majka prođe i samo nam spusti po klupče vunice u ruke da ne sedimo praznih ruku, već da nešto radimo. To klupče mi je i danas pri ruci, uvek imam nešto što je započeto i uživam u tome da ni iz čega stvorim nešto što može imati neku korisnu namenu. Ja ne umem da se prenemažem, glumim bespomoćnost i sl. Bespomoćni su stari ljudi, mala deca i bolesnici i njima pomažem uvek i u svakoj prilici. A zdrav čovek, radno sposoban nema potrebe da glumi. Ako to radi, onaj ko naseda na to treba da porazmisli o svom intelektu. Mislim da čovek uvek treba da bude iskren, da govori istinu u svakoj prilici, ma koliko ona bila teška. Na kraju se istina uvek sazna i bolje je reći odmah, zaboleće samo tada, a jednom izgovorena laž zaboli uvek kad je se setimo. Sa druge strane, ne osuđujem one koji „pojma nemaju“, ako im odgovara takav stil života neka žive tako ako ima ko da ih podnosi. Onaj ko to podnosi neka to i čini ako ga to usrećuje. Svako bira svoj stil života, društvo u kome će biti, partnera sa kojim će deliti životne uspone i padove… Ja živim svoj život po svom izboru i poštujem tuđe izbore bez potrebe da ikome namećem svoje stavove ili način života. Ko me pita za savet – dobronamerno ću posavetovati. Ko me ne pita – oćutaću. Šta mislim – moje je. Ćutanjem se najbolje hvali pamet i osuđuje glupost. Ono što je za mene pamet, možda je za nekog glupost. Moja stvar – njegova stvar. Univerzum prostran, ima mesta da se smestimo i ne sukobimo. Ako smo razumni, možemo i razgovarati, nek svako brani svoj stav svojim argumentima i raziđimo se u uverenju da smo u pravu ili da grešimo…

Da li možeš za sebe reći da si zadovoljna, srećna žena i šta te čini srećnom?

– Samo je budala srećna i zadovoljna, misli da sve zna i da joj više ništa nije potrebno. Dobro mi je i boljem se nadam. Takmičim se jedino sa sobom nastojeći da danas budem bolja osoba nego što sam bila juče i sutra bolja nego što jesam danas. Usrećuju me male stvari, dečji smeh i radost, poziv prijatelja, lični i tuđi uspeh, lepo vreme… Ne tražim sreću, živim sadašnji trenutak i molim se da doživim sledeći dan. Srećna sam što imam porodicu, što su mi deca zdrava i svoja, što imam dom i celo nebo nad sobom, jer je jedino ono iznad nas.

Imaš li neostvarene želje?

– Svako živo biće ima želje. Ja svoje želje ostvarujem i očekujem nove, kao nove izazove koji će me podstaći da budem bolja, da radim dalje, da mislim i planiram, da maštam i stvaram… Želim svojim bližnjima i svim ljudima zdravlje i svest o sebi kao o mrvi u kosmosu koja živi svoj život u saživotu sa bezbroj sličnih mrva od kojih svaka ima jednako pravo na život i sreću.

Šta planiraš, nameravaš, očekuješ, čemu se raduješ?

– Planiram da trajem, nameravam da radim pošteno svoj posao i stvaram ono što me ispunjava i čini zadovoljnom. Volela bih da me posluži zdravlje kako bih mogla da radim i stvaram i da bude dovoljno razuma na ovom svetu da vlada mir među ljudima kako bi naša deca mogla da žive svoje živote neopterećena egzistencijalnim pitanjima. Ne očekujem ništa od drugih, uvek sam imala očekivanja samo od sebe i jedino od sebe i imam prava da očekujem. Radujem se životu, svakom novom danu, kao novoj šansi da budemo bolji. Niko nam neće stvoriti bolji svet. Mi to treba da uradimo. Počnimo samokritikom, samokontrolom, samopokretanjem… Možda nam i krene ako se pokrenemo. Ne želim da sedim dokona i čekam da se desi bolje sutra. Sutra se gradi na temelju onoga što smo uradili danas…

 

RABOTA ŽENSKU DUŠU ODMARA

Moja se mati sabajle diza
još ne sъvnulo, još spe petlovi,
na nebo sjaji od zvezde niza,
a ja još šnjevam najslatki snovi.

Kad me izoka dojde mi krivo
što mi sьn kida, što me s noć budi,
dokle po polje još spi sve živo
i dok po kuće spe drugi ljudi.

– Dizaj se, ćerko, drva donesi!
Kuću pometi, oganj nakladi,
sej belo brašno, lebac zamesi,
iz bunar ladnu vodu izvadi!

Jošte sanjiva po mater odim,
a ona, kako i da ne spala:
– Ne dremi, ćerko! Vreme proodi!
Uči se dok se nesi odala!

Dok si kod mater budi te slъnce
i mati da te ovoj nauči:
Za život moraš da imaš srce!
Ako ga nemaš, ima se mučiš.

Svekrva neće da te zameni
i nećeš da se naspiš kod muža,
pod grudi će se tuga skameni
i dьn po dьn će sveneš, ko ruža.

Ako si lenja, će projdeš loše.
Milos sas muža brzo će mine.
Svekrva ima duva po ćoške
i da te jede kude god stigne.

Ako si vredna i rano raniš,
neće da ima što da te kara.
S rabotu će se od muku braniš.
Rabota žensku dušu odmara.

________________________________
sabajle – rano
diza se – ustaje
sьvnulo – svanulo
spe – spavaju
izoka me – pozove me (ovde: pozove iz sna, probudi)
duva po ćoške – ljuti se, zanoveta
kara te – grdi te
rabota – rad

Izvor:http://negoslava.blogspot.rs/2013/12/violeta-jovic-kod-svakog-pojma-ne-mogu.html  

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close