Nacionalno-politička akcija Nišlija za oslobođenje 1860-1877.

Nacionalno-politička akcija Nišlija za oslobođenje 1860-1877.

14:03
1029
0
Niške Vesti, Istorija Niša
PODELI

U političkim vezama Nišlija sa srpskim vlastima krajem 1850-ih i početkom 1860-ih godina počeo se isticati Nikola-Kole Rašić. On je 1858. prešao u Srbiju sa namerom da ide u Rusiju, ali ga je dinastička promena omela u toj njegovoj nameri.

Početkom 1859. on je, kao ugledni niški građanin, poslao tajno u Srbiju dvadeset uticajnih ljudi iz Niša i okoline da u mestu Bovan „izađu i pozdrave“ kneza Miloša. Budući da je bio osumnjičen za veze sa Srbijom, on je bio saslušan od turske vlasti.

kole 01

Po jednom kazivanju Rašić je bio primljen i kod kneza Miloša i sa njim vodio razgovore o položaju srpskog naroda u pograničnim krajevima prema Nišu, Pirotu, Prokuplju i Leskovcu. Jedan savremenik je navodio ovakav razgovor između njih: navodno, na kneževo pitanje „Šta ste hteli, more?“, Rašić je odgovorio lakonski: „A šta si hteo, Ti, gospodaru, kad si iz grada pobegao?!“ (Misli se na Miloševo bekstvo iz Beograda 1815). Odgovarajaći Rašiću, stari knez je poručio: „Rano je, sinko, rano je! Ja ću umreti, ali vi ćete to dočekati. Samo budite složni“.

Ostavši neko vreme u Srbiji, Kole Rašić je održavao veze sa Nišom, severnim niškim selima i selima ispod Jastrepca, na levoj obali Morave. Naročito je nastojao da se, tajno, ubiju neki gospodari „čitluk – sahibije“, inače poznati zulumćari, kao sto je u ovim krajevima to bio neki Deli Agus Vranjajlija. Zulumi i otimačine, bili su česta pojava u to vreme, naročito od strane Poljaka, tzv. bekčija: bili su stalno u porastu, tako da je i sama turska vlast bila odustala od zaštite stanovništva niškog područja. Antiturska raspoloženja Srba Nišlija – i gradskog stanovništva i seljaka – davala su srpskoj vladi povod da diplomatski pokrene, preko konzula velikih sila u Beogradu, pitanje poboljšanja pravnog i ekonomskog polozaja Hrišćana uopšte oko Srpsko-Turske granice. Kada je (stari) knez Miloš umro u jesen 1860, sa njim nije prestao i aktivni kurs srpske nacionalne politike. Njegov naslednik knez Mihajlo je tu politiku oslobođenja Srba od turske vlasti samo pojačao, davši joj i šire načelne i programske osnove. U politici srpske vlade Niš je tada predstavljao jedan od glavnih objekata i u vojnopolitickim planovima oslobodilačke akcije kneza Mihajla. Ali, sa svoje strane, i Turci su preduzimali akcije da se obezbede od eventualnih buna i ustanaka u predelima oko srpske granice, a pre svega u niškom području.

U istorijskoj prošlosti Niša značajna je bila 1860. godina kada je u niški pašaluk (mutesarifluk) dolazio veliki vezir Kibrizli Mehmed-paša. Svrha njegovog putovanja bila je političkog karaktera. Želeo je naročito da izvidi hrišćansko-turske razmirice, u prvom redu u vezi sa tzv. gospodarlucima, zatim i da utvrdi koliko su Srbi ovog područja mogli održavati tajne zavereničke veze sa vlastima u Kneževini. U Niš je veliki vezir došao krajem jula 1860, i tu je probavio mesec i po dana. Njegov boravak u krajevima južnomoravskih kaza bio je zapamćen kao „sadrazamsko vreme“. Ovaj turski državnik, koji je bio evropski obrazovan, ali po pogledima na hrišćanske podanike turske pristalica čvrste ruke i diskriminatorskih postupaka, i u Pirotu i u Nišu saslušavao je mnoge Srbe varošane i seljake naročito u pitanjima političke prirode, interesujuci se jako za događaje iz prošlih decenija i u vezi sa prethodnim bunama. Znatno manje vremena i truda uložio je oko uređenja gospodarluka, iako je samo u Pirotu primio više od tri hiljade narodnih žalbi i tužbi na čitluksahibije. On je imao široka ovlašćenja od Porte kako u odnosu na raju – Srbe, tako i na muslimane, pa je ta svoja prava i široko koristio. Zbog relativno korektnog ispravnog držanja prema niškim Srbima, veliki vezir je odmah smenio niškog Zejnel-pašu, a zatim je počeo da zatvara i niške Srbe, zapravo, i skoro sve one viđenije narodne prvake koji su se turskoj policiji zamerili još od ranije.

Kiribizli Mehmed-paša, koji je ranijih godina bio sa službom u Beogradu, nije dobro gledao na srpske vlasti i Srbe u Kneževini, koje je smatrao nepomirljivim protivnicima Osmanskog carstva i pomagačima svih pokreta hrišćana u okolnim turskim pašalucima. Znajući dobro za čitav niz buna baš u niškom kraju, on je posebnu paznju obratio na ovu stranu Hrišćansko – Turskih odnosa, zanemarivši glavnu svrhu svoje inspekcije – pretresanje agrarno-pravnih pitanja i seljačkih žalbi na otmicu zemlje. U tom pogledu on je postupio veoma oštro i krajnje bezobzirno. Prve njegove žrtve su bili Đorđe Krajnajlija i Dimitrije Čohađić, dvojica od najviđenijih trgovaca. Oni su bili optuženi da su u vezi sa srpskom vladom i da daju novac da se hrišćani parniče i bune protiv muslimana. Sledeći je stradao i Jovan Kukurek, bakalin: on je bio optužen da je pisao seljačke žalbe, te da je time podsticao seljake na bunu protiv muslimana. Veliki vezir je u Nišu ustanovio i Privremeni krivični sud od dvanaest članova, od kojih su šest bili hrišćani, koji su se morali primiti te dužnosti. Ovaj, u stvari, preki sud, u kome hrišćanski predstavnici nisu ništa značili, naročito je osudio mnoge ljude iz Zaplanja i Vlasotinca, ali i mnoge seoske domaćine iz neposredne okoline Niša.

kole 02
Petar Ikonomović, sveštenik

Teror u niškom kraju nije prestajao ni posle vezirovog odlaska, naročito na selu. Novi niški guverner Osman-paša uhapsio je preko šest stotina lica, i od njih je, što javno što tajno, pogubio mnoge. Ovakav postupak novog niškog paše poslužio je Nišlijama da, u novembru 1860, pošalju srpskoj vladi i ruskom konzulu u Beogradu predstavku, koju su potpisali predstavnici pedeset i četiri sela. Nekoliko nedelja kasnije, u u februaru 1861, u Srbiju je prebeglo pet stotina i šezdeset i osam lica, odnosno devedeset i jedna porodica. I pored toga, krajem januara i početkom februara 1861, samo u niškom zatvoru se nalazilo i dalje preko četiri stotine zatvorenika.

Položaj Nišlija i niških seljaka bio je otežan još i sukobom između vojnog komandanta niške tvrdjave i „civilnog“ paše-mutešerifa. Ovaj drugi ne samo da je tolerisao zulume nego ih je još i podsticao. U odbrani od turskih nasilja Nišlije su i dalje tajno slale tužbe i žalbe srpskoj vladi i ruskom konzulu u Beogradu. Kako je ruski konzul Vlangali izveštavao poslanika ruskog dvora u Carigradu, 20. januara 1861, molba „obstinski poglavara oni sela iz Stare Srbije“ zalagala se „da se svuda zavedu hristijanski kavazi koji ce samo po selima izvršavati policajnu sluzbu i čuvati u varoši apsenike, da Turci plaćaju glavom i globom svaku štetu koju nam nanesu, i da hristijani mogu nositi oruzije kao god i Turci za odbranu svog života i imanja, i česti svog ženskog pola. Molimo odviše da poreze mi sami kupimo, a ne Turci, i da mi sami na hristijanskom sudu raspravljamo naše raspre. U turskom sudu nema pravde, mi hoćemo sud hristijanski i hristijansku policiju“.

Zbog velikog i stalnog srpsko-turskog antagonizma, naročito oko pitanja „gospodarluka“, bežanja i seljaka i građana iz Niša i niških sela u Srbiju uzela su maha bas 1861. tako „hiljadama tražilo i našlo gostoljubivog prijema u materinskom krilu Srbije“. Godine 1862. usled toga došlo je do jakog diplomatsko – političkog sukoba Kneževine Srbije i Osmanskog Carstva, što umalo nije dovelo i do rata.

Za prošlost grada Niša i niške kaze, uostalom, kao i za druge susedne varoši i okolna područja. Šezdesetih godina XIX veka od ne malog značaja bili su i događaji koji su se odnosili na dve nove okolnosti. Porta je počela sa naseljavanjem Čerkeza i Tatara svuda oko srpske granice, od Vidina, pa do Prištine, odnosno – da u dotadašnja sela naseljava ove svoje podanike – begunce iz Rusije. Tako su se, u okolini Niša, naselili Čerkezi u selu Mramor, zatim u jednoj četvrti Prokuplja. Njih je, takođe, bilo i u dva – tri sela oko Bele Palanke i prema Pirotu, ali ne i u Nišu. Međutim, i Niš i neka niška sela primila su dosta „mudžahira“ – iseljenika iz Kneževine Srbije, odnosno iz Beogradske i Smederevske tvrđave kada su 1867. godine turski garnizoni otišli iz utvrđenih gradova i Srbiji. To je, pak, značilo, novinu u demografskoj i kulturnoj kompoziciji niškog područja, gde se na staru osnovu tursko-muslimanskog stanovništva dodavao ovaj novi, koji je dolazio iz Srbije.

Agrarne i poreske obaveze seljaka niškog upravnog područja pred kraj turske vladavine bile su višestruke, a njihova težina se ogledala u tome što su, osim naturalnih davanja, neka od njih bila plaćana i u novčanom iznosu. Ali, nedostatak novca u narodu i naročito proizvoljna procena novčane vrednosti agrarnih proizvoda činili su eksploataciju seljačkih domaćinstava jos neugodnijim i većim. S druge strane, da bi na vreme isplatio svoje poreske obaveze prema državi, seljak je morao ili da prodaje svoje proizvode po nižim cenama, ili da se zadužuje kod varoških zajmodavaca uz dosta veliku kamatu. Takozvani sistem zakupa drzavnih poreza, „iltizam“, zadavao je dosta nevolja i briga seljačkom stanovnistvu, jer je dozvoljavao razne zloupotrebe i nasilja.

U sistemu državnih poreza u selima niške kaze plaćale su se ove dažbine:

– Desetak od svakog useva i zeleni
– vergija – lični porez od svake odrasle poreske muške glave, od 10-200 groša carsijskih
– emljak, na vrednost kuće, od 5-1000 groša
– beglik, danak na sitnu stoku (ovce, koze, svinje), po sto para po grlu
– bedel (Vojnica), za oslobađanje od vojne obaveze, po 28 groša
– dulum, porez na vinograde, od jednog uobičajenog duluma (manje od dana oranja) po sto groša
– porez na držanje trmki, uobičajena količina meda, odnosno njegov novčani ekvivalent
– đumručina na vino (u vreme berbe), na sto oka 8 groša
– na kola sena (na 300 oka), 7 groša i 20 para
– na vodenični kamen, po 100 groša
– na bostan, od duluma po 10 groša
– na voće od drveta, po 1 groš

Ovo se plaćalo na slobodnim seljačkim imanjima i u selima koja nisu imala čitluk-sahibije

Za istoriju Niša neposredno pred oslobođenje vezana je, početkom 1874. godine, jedna akcija od krupnog političkog značaja za oslobodjenje srpskog naroda u Turskoj. To je bilo osnivanje jedne tajne nacionalno-političke organizacije, koja je obuhvatala ceo niški mutesarifluk (sandžak), tj. niški i pirotski sandžak. Njeni osnivači bili su prvi ljudi iz društveno-političkog života Niša, koji su, istovremeno, sačinjavali i njegovo uze političko rukovodstvo, preko koga su išla sva uputstva za pripremanje narodnog ustanka. Inicijatori ove organizacije, koja se popularno i zvala Komitet, bili su: Nikola-Kole Rašić, Todor Milovanović, Tasko Uzunović, Đorđe-Pop Manić, Mihajlo Božidarac i Todor Stanković. Po ugledu na Orašacki zbor u Šumadiji 1804. godine, u kući M.Božidarca – niški svestenik Petar Ikonomović izvrsio je zakletvu zaverenika: „da ćemo verno i bratski slozno raditi protivu petvekovnoga krvopije“. Izgleda da je na ovom sastanku Kole Rašić bio izabran za „vojvodu ustaša“ (kako se onda govorilo), kada bude doslo vreme da se stanovnistvo niškog kraja podigne na Turke. To se sve odigralo 24. februara 1874. godine. Polovinom februara 1875. godine, radeći na poslovoma organizacije, jedna deputacija (Kole Rašić i Todor Stanković, iz Niša, Golub Mandić, iz Bresnice, i Rista Simić iz Lukova) tajno je otišla u Beograd da pozdravi kneza Milana od strane srpskog stanovništva niškog područja „i da ga u ime neoslobođenog naroda srpskog umole za što skorije oslobođenje i ujedinjenje, stavljajući mu na raspolaganje život i imovinu“. Sa misijom ove niške deputacije bila je upoznata i srpska vlada, njen rad odobren, a njenim članovima data su uveravanja da ce zagraničnim Srbima biti pružena svaka moguća pomoć, uz obećanje skorog oslobođenja.

Niški Komitet mogao je najživlje da radi na sprovođenju svojih zadataka, a najviše je i uradio na terenu niške kaze, gde je, preko škole, crkve i preko viđenijih seoskih domaćina, bila izvršena kompletna organizacija srpskog naroda. Narodni sabori i crkvene slave u ovom pogledu davali su priliku da se manifestuje, skriveno od Turaka, nacionalno osećanje Srba u donjem (i gornjem) Ponišavlju i njihova spremnost da se za svoju slobodu bore sa Turcima čim Srbija objavi rat Turskoj. U tome su se narocito istakli manastiri: Miljkovac, Sveti Jovan u Gornjem Matejevcu, Sićevacki manastir i još neki drugi.

U leto 1875. godine izbio je veliki ustanak srpskog naroda u Hercegovini, zatim u Bosanskoj krajini i u jednom delu Stare Srbije. Porta je zato izvršila velike vojne pripreme i pojačala budnost nad ponašanjem svojih podanika, naročito u pograničnim krajevima prema Srbiji, posebno u Nišu i okolini. Ova nova situacija bez sumnje je uticala i na raspolozenja srpskog naroda u niškom kraju, gde su se očekivali veliki događaji i vršile dalje pripreme za slučaj da Srbija objavi rat Turskoj. Nastavljajujući svoj rad, Komitet u Nišu je, s jeseni 1875. ovlastio lično Kola Rašića da preda knezu Milanu adresu lojalnosti Nišlija srpskom vladaocu, u kojoj narod izražava svoju molbu da ih srpska vlada i dalje pomaže u delu nacionalno – političke akcije.

Za rad komiteta u Nišu i, uopšte na teritoriji niškog mutesarifluka, posebno je bila značajna njegova aktivnost na suzbijanju asimilatorske politike Egzarhije i Bugarskog narodnog odbora iz Carigrada, kome je na čelu stajao Dragan Cankov, kao najagilniji za rad na niškom području. Posle stvaranja Egzarhije, zbog njenih napadnih bugarizatorskih tendencija da se suzbije nacionalni osećaj i srpske narodske običajne ustanove, Nišlije – slično Piroćancima u nišavskoj eparhiji – nisu ni da čuju za Bugarsku liturgiju u crkvama, a naročito za Bugarsku nastavu u školama, premda su se 1869., odnosno 1870. godine listom izjasnili protiv jurisdikcije fanariotskih arhirereja u ovim eparhijama…..

ODLOMAK IZ KNJIGEmilan novakovic 15

Zemlja najlepše patnje“
Milan Novaković

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *