DruštvoRegion

Ekskluziva za turiste – Svrljiško jevanđelje na dohvatu ruke

Poslednjih meseci veliko interesovanje među turistima koji gravitiraju prema jugu Srbije, jeste da vide najverniju kopiju svrljiškog jevanđelja koje se čuva u prostorijama crkve Sv. Cara Konstantina i Jelene u Svrljigu. Na desetine turista svakodnevno dolaze u Svrljig sa jednim ciljen – da vide ovu ekskluzivu.

Svrljiški odlomci jevanđelja prvi put su postali poznati javnosti kada je Milan Đ. Milićević, član Srpskog učenog društva, 1866. godine prolazio svrljiškim krajem u pratnji sreskog načelnika Naumovića i došao u posed ovog retkog spisa. Nešto pre publikovanja, prilikom rekonstrukcije crkve Svete Prepodobnomučenice Paraskeve u selu Izvor, nedaleko od današnjeg Svrljiga, unutar vladičanskog trona pronađeni su listovi Svrljiških odlomaka jevanđelja i od strane Naumovića predate Proti Filipu Nedeljkoviću, parohu izvorskom na čuvanje, rekao je za Niške Vesti sveštenik Strahinja Eraković iz crkve Sv. Cara Konstantina i Jelene u Svrljigu.1

 

Svrljiški odlomci jevanđelja pisani su na pergamentu, srpskoslovenskim jezikom sa primesama bugarskog, sastoje se od 11 listova, dok poslednji sadrži istorijski zapis i godinu pisanja (1279).

Spis je u tri dela:
1) Četvorojevanđelje – listovi od 1. do 6. strane (Svrljiška tetra),
2) Jevanđelje aprakosno (izborno, prilagođeno bogosluženju) – listovi od 7. do 8. strane (Svrljiški aprakos 1),
3) Jevanđelje aprakosno – listovi od 9. do 11. strane (Svrljiški aprakos 2).

Svrljiški odlomci jevanđelja prvi put su objavljeni u Glasniku Srpskog učenog društva 1866. godine na strani 244–264. Janko Šafarik, sekretar Društva, imao je tu čast da ih prvi predstavi tadašnjoj naučnoj javnosti. On je raščitao tekst i uporedio ga (u kolumnama) sa Ostromirovim i Asemanijevim jevanđeljem i utvrdio da je jevanđelje, pored usklađivanja sa srednjovekovnim jezikom srpske kulturne elite, uspelo zadržati znake drevnosti i starine. m

Završetak svrljiškog jevanđelja koji napisa svrljiški otec Kostadin, glasi ovako:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Ja, sluga Božiji Kostadin čtec, a zvani Vojsil gramatik, napisah knjige ove svešteniku Georgiju, a zvanom popu Radoslavu, u gradu Svrljigu, u dane cara Ivajla i za vreme episkopa nišavskog Nikodima, leta 6787 (1279.g.) indikta sedmog, kada opsedahu Grci grad Trnovo. Molim Vas oci i braćo, do koga dođu knjige ove čitajte ih ispravljajući (pogreške), a mene grešnoga ne zloslovite no blagosiljajte da i vama Bog oprosti (sagrešenja) i Presveta Njegova Mati. Amin. Amin. Amin

Prve sveštene i bogoslužbene knjige, Jevanđelje kao osnovna knjiga, to jest radosna vest Gospoda Hrista ovome svetu, baza je svih dogmatskih, bogoslužbenih i drugih spisa hrišćanstva do danas.

Pogotovo se mora imati u vidu formiranje državnih nomokanona u srednjem veku i ranije koji su kao teokratske knjige bili prožeti jevanđeoskom logikom. Jevanđelja se sastoje od leksički složenog teksta, za koji je bilo potrebno dobro jezičko, gramatičko i bogoslovsko znanje, te je bilo neophodno da prva prevođenja teksta i prepisivanja obave obrazovani ljudi.

Screenshot 3Jevanđelja su prepisivana u prepisivačkim školama i to su činili timovi ljudi sa ogromnom predanošću, preciznošću, velikim umetničkim i slikarskim umećem. Za izradu jevanđelja glavni prepisivač se pripremao postom, molitvom (podsećamo da pod Starim Rasom i Svrljigom postoje isposnice) i naročitim životom. Pisalo se trskom ili perom na štavljenim životinjskim kožama koje su bile impregnirane i pripremljane u sušarama. Podrška pisaru bili su dijaci, knjigovesci, iluminatori, rizničari i drugi.

Prepisivanje se odvijalo vrlo sporo i precizno tako da su za izradu jedne knjige bile potrebne godine, a nekad i decenije. Vrednost jedne knjige je za naše pojmove nemerljiva – izrada Miroslavljevog jevanđelja je u datom vremenu vredela kao jedan omanji utvrđeni grad. U poređenju sa današnjim potrebama društva, prepisivanje Jevanđelja bi se moglo uporediti sa formiranjem jednog najsavremenijeg kompjutersko-informativnog centra u vrednosti jednog mosta ili borbenog aviona. Upravo zato su i prepisivana jevanđelja. Ona su bila najvažnija duhovno-moralna potpora društva i zato što je broj knjiga, kulturna baština i snaga jednog srednjovekovnog društva bila je reprezentovana kroz takve dokumente, kaže sveštenik Eraković.

Tokom vekova pod uticajem istorijskih prilika sačuvan je jedan deo srpskih srednjovekovnih knjiga. Mnoge od njih su zauvek nestale; pojedine su nestajale pa se ponovo pojavljivale u drugom delu sveta. Tako je bilo sa Nikoljskim jevanđeljem koje se nakon Prvog svetskog rata pojavilo u privatnoj zbirci u Irskoj. Neka od njih su sačuvana, a poslednje svrljiško, o kome će biti reči u ovoj knjizi, sačuvano je u fragmentima. Ipak, toliko strana koliko je došlo do nas dovoljno je da se donesu neki opšti zaključci o jeziku pisanja i samom Gramatiku koji po promislu Božijem biva sačuvan od zaborava. Danas se pretpostavlja da u svetu postoji oko 1000 srednjovekovnih srpskih knjiga ili fragmenata i oko 4000 primeraka štampanih i prepisanih srpskih knjiga nakon XVI veka.

Dobrotvor prve pisane, narodske knjižice o Jevanđelju jeste vinarija Status iz Svrljiga i ona se takođe može naći u prostorijama vinskog podruma Malča ili u crkvi u Svrljigu.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button