Kopnena vojska obeležava svoj Dan

Kopnena vojska obeležava svoj Dan

12:02
1380
0
Niške Vesti
PODELI

 

Kopnena vojska je najmasovniji i najstariji vid vojske. Njena organizacija, sastav, oružje i oprema prilagođeni su dodeljenim misijama i zadacima Vojske Srbije, pre svega za dejstva na kopnu. Dan Kopnene vojske obeležava se 16. novembra. Tog dana 1914. godine počela je jedna od najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu, Kolubarska bitka. Nosilac borbenih dejstava srpske vojske u toku te bitke bilo je jedanaest pešadijskih i jedna konjička divizija, podržane sa 426 artiljerijskih oruđa. Komandant Kopnene vojske je general-potpukovnik Milosav Simović.

Zajedno sa oružanom borbom na prostorima gde su živeli Srbi polako se razvijala i svest gde je središte njihove državnosti. Pojam Srbije nastaće tek kao posledica ustanka i prerastanja borbe za autonomiju u okviru turskog poretka u borbu za samostalnu državu.

slika1Taj preobražaj desio se 1806. godine, posle velikih srpskih vojnih pobeda. Pobede nad turskom vojskom kod Ivankovca, Mišara, Deligrada, ali i ulazak u Beograd, dale su ustanku međunarodni značaj, on postaje vododelnica za ondašnje velike sile. Ustanici su porazili ne samo tursku vojsku već, nehotično, i Napoleona, koji ju je opremao i vojnički instruisao da udari iz tri pravca, cara koji je svako odstupanje Turske video kao napredovanje Rusije.

Mada ideološki saveznici, Austrijanci takođe zaziru od ruskih namera. Sami Rusi su poluostrvo radije želeli da vide razdrobljeno, a srpski ustanak tek kao podsticaj grčkom pokretu za oslobođenje. Ne znajući za pravila visoke politike, Srbi su se još u februaru 1806. obratili ruskom caru da ih podrži u pravu na nacionalnu državu u „balkanskim pokrajinama“, koja bi mogla podići vojsku od 200.000 ljudi. slika2

Mada gotovo nepismeni i bez stručnih vojnih škola, vođe ustanka i vojske pravilno cene strateške elemente u političkom odlučivanju, mesto vojske i vojne pretnje na prvom mestu.

Poraz Srpske vojske 1813. godine usledio je posle odbijanja da prime uslove rusko-turskog mira. Rusi koji su svakog časa očekivali upad Napoleona sklopili su jedan, po Srbe maglovit ugovor u Bukureštu, 28. maja 1812. godine, u kome se garantovala nedovoljno definisana unutrašnja samouprava i amnestija. Ostavljeno im je da se s Turcima nagode oko veličine danka i predaji oružja. Trebalo je da Turci ponovo uspostave ranije garnizone. Hajducima bi se dozvolilo da pobegnu u Rusiju i Nemačku. Rusija je za čuvara srpske autonomije odredila Austriju, državu čiji je kancelar davao podršku Turskoj. Na skupštini u Kragujevcu, gde su starešine odbacile ovu ponudu, rečeno je „da je ova zemlja pripadala našim precima i mi smo je našom krvlju osvojili. Ako je Rus obećao Turcima utvrđenja, moraće im ih negde drugde dati“.

slika3

Zastava i odeća srpske regularne vojske, u upotrebi 1809/10 godine

Samopožrtvovanje starešina i boraca do poslednjeg momenta, njihovo držanje i pred brojnijim neprijateljem, Turci će dobro upamtiti. I sama pomisao da bi se to moglo ponoviti terala ih je kasnije na popuštanje. Kada je planuo ponovni ustanak 1815. godine, bili su spremniji na popuštanje.

Upotreba oružja i narodne vojske u borbi za stvaranje samostalne nacionalne države odredila je u srpskoj političkoj kulturi značaj vojnog faktora i opredeljenje da se vojska razvija kao narodna uzdanica koja će jednog dana dovršiti nacionalnu misiju oslobođenja.

Tokom ustanka Srpska vojska je bila narodna. Vojvode i starešine pozivale su seljake samo kad je predstojala borba. Oružje i opremu nabavljali su sami, ili pred bitku doturalo odnekud. Uz tu boračku masu po pozivu, tokom prve srpske – ustaničke državnosti, postojali su stalni odredi uvežbanih i naoružanih momaka koji su za svoju službu bili plaćeni. Zvali su ih bećarima ili momcima, a činili su neku vrstu pratnje Voždu i ostalim knezovima. Činili su posade utvrđenja i čuvali granice. Organizacija je ostala jednaka tokom oba ustanka.

Knez Miloš je posle Drugog ustanka raspustio vojsku, ali ona nije bila razoružana. Sa tom činjenicom – naoružanim narodom – računale su ondašnje i Turska i Austrija. Ovaj „švajcarski“ sistem naoružanih „rezervista“ ukinuo je tek kralj Milan. No, instrumentalizovani delovanjem ondašnjih radikala, seljaci Timočke krajine odbijaju da predaju oružje i dižu bunu, koju će stajaća vojska brzo ugušiti.

UTICAJ RUSIJE

Devetnaesti vek je za srpsku autonomnu Kneževinu i, kasnije, nezavisnu Kraljevinu protekao u dograđivanju sistema narodne, ali i stajaće vojske. Vojska se pripremala saobrazno ondašnjim evropskim iskustvima, ekonomskim moćima države i državnim – nacionalnim programom koji je podrazumevao širenje nacionalnog nukleusa na još neoslobođene krajeve u kojima Srbi žive od davnina.

Naporu Srbije da organizuje primerenu stajaću vojsku davaće otpor, u različitim vidovima, i Austrija i Turska. S druge strane, bez vojske, prepuštena na milost i nemilost turskom suverenitetu i promenljivoj politici zaštite velikih sila, ni već dobijena autonomija nije izgledala sasvim sigurna tekovina, koja se ne bi mogla izgubiti u nekoj situaciji zategnutih odnosa među velikim silama. A nije se moglo bez vojne organizacije i vojske ni pomišljati na dalju borbu za samostalnost.

U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827–1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela.

slika4

Uniforma Tambur-Mažora Srpske Vojske iz 1841. godine

Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete.

Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira.

Dominantni uticaj na razvoj Srpske vojske i vojne misli doći će iz Francuske, a nešto manje iz Pruske posle njene pobede nad Napoleonom III. Međutim, u domenu teorije, nemački vojni pisci, koji su i dalje razvijali Napoleonovu misao, biće opšte prisutni.

MODERNIZACIJA PO UGLEDU NA FRANCUSKU

Sa inženjerijom i artiljerijom se više nije moglo improvizovati. Kultu narodne vojske, koji se posle ustanka ponovo uzdigao učešćem srpskih dobrovoljaca pod Knićaninom u ratu vojvođanskih Srba i Austrije protiv Mađara 1848, polako se dodavala misao o potrebi izobražene i moderne vojske. Te ideje su promovisali najistaknutiji srpski političari i vojnici toga vremena. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija).

slika5
Uniforma i oružje redova pešadije iz 1845. godine.

S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861–1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima.

NOVO MINISTARSTVO

Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu.

slika6

Uniforma pešadijskog oficira srpske vojske iz 1900. godine

Iskustva ratova 1876–1878. godine uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva.

Neželjeni rat, u koji je kralja Milana gurnula Austrija, rat protiv Bugarske kneževine 1885. godine, dao je nove impulse. Milan, iako se povukao sa prestola, postaje komandant vojske i inicira najznačajniju reformu koja će biti osnova formacije za oslobodilačke ratove 1912–1918. godine.

slika7

Uniforma Oficira Srpske i Jugoslovenske Vojske iz 1919. godine

Za jačanje i osavremenjivanje srpske vojske u svim vremenima presudna je bila saglasnost vladarskog doma i najistaknutijih političkih činilaca, te nosilaca najviših vojnih položaja sa ciljevima nacionalne politike u bližem i daljem periodu. U tome je samo povremeno bilo kraćih perioda neslaganja, sumnje ili potpunog raskoraka. U vremenima presudne dominacije političkog faktora u odnosu na vojsku i njene potrebe, bilo je povremeno teško progurati vojne naruxbe, pa i najnužnije prioritete da zemlja ne bi zaostala za susednim zemljama i da bi imala perspektivnu snagu odvraćanja i u slučaju zaoštravanja odnosa sa velikim silama. Na primeru Srbije se moglo pratiti na kakvim iskušenjima je jedna mala , ekonomski nejaka i siromašna zemlja, koja pored odbrane ima i drugih prekih potreba.

U tradicijama stare srpske vojske, od kojih su neke prenete i u vojsku Kraljevine Jugoslavije, istaknuto mesto imali su bojevi iz Prvog srpskog ustanka i ličnosti Karađorđa, kneza Miloša, Hajduk-Veljka, Tanaska Rajića. Jedanaesti pešadijski puk „Karađorđe“, sa garnizonom u Kragujevcu, dve do ratova kao svoju slavu slavio je podizanje Prvog srpskog ustanka. Jedinice koje su nosile na zastavama ova imena nikada ih nisu osramotile.

Izvor:
Dr Mile Bjelajac
Zvanična stranica Vojske Srbije

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *