Moja priča

Zavolela je ovaj grad i odlučila da postane Nišlijka

Sa porodicom se selila dosta često. Zbog prirode očeve službe, tako je i došla u Niš. Zavolela je ovaj grad i odlučila da postane Nišlijka. Nije ona zbog toga specifična. Malo osoba poznajem koje toliko vole svoj posao da mu se posvećuju kompletno i samim tim ostavljaju neizbrisiv trag. U tome je njena specifičnost. Kako je Niš osvojio ovu mladu ženu i šta je to što je najlepše u njenom poslu, uz kafenisanje u City cafe-u, saznajem od nje. Suzana Petrović, dirigent, profesor muzičke kulture, idejni tvorac hora „Gracija“ …

Rođena si u Velesu, ali si odlučila da budeš Nišlijka …

Da. Rođena sam u Velesu, a posle toga, smo se selili često. Živeli smo u Knjaževcu, zatim u Beogradu, gde sam završila srednju muzičku školu „Josip Slavenski“, a posle toga smo došli u Niš. Moj otac je ovde radio. Bio je Načelnik pešadije Nišavskog Korpusa. Ovde sam završila fakultet i zaposlila se, ali nije to presudno zašto sam ostala u Nišu. Ovaj grad ima dušu … Ovde me je zadržala pre svega ljubav prema Nišu, jer mi se prvo jako dopao sam grad, ljudi i divne emocije i lepa iskustva. Tako da mi je bilo lako da se odlučim i postanem prava Nišlijka.

Jesi li prvo progovorila ili propevala ?

Mnogo sam plakala kao dete, a onda kada bi majka pokušala da me smiri, otac bi govorio : „Neka je, ne diraj je. Lepše će da peva kad poraste.“ Moram da naglasim da obožavam svoje roditelje, koji su me podržali u mom odabiru profesije, a i dan danas me podržavaju u mojim idejama. Konstantno se čujem sa njima, razgovaramo, jer su oni u Grdelici, odakle su rodom. Inače oni su celog života zajedno, jer su istog godišta, tako da su zajedno išli u školu i bili čak i u istom odeljenju. Jako ih poštujem i njima dugujem najviše, za sve što sam postigla do sada. Oni su mi najveći prijatelji.

suzanapetrovic3Da li ta poznata makedonska emocija, ima veze sa odabirom tvoje profesije?

Ima itekako. Sa 5 godina sam pevala pesmu Kokiče ( Visibaba ) na jednom makedonskom dečijem festivalu. Imala sam orkestar i svoju plesnu grupu na sceni i to je bio trenutak kada sam ja zavolela muziku. Onda, sam krenula da igram i balet. Takođe jedno sjajno iskustvo. Kada smo se iz Velesa preselili u Knjaževac, više nije bilo baletske škole, ali je postojala škola za muzičko obrazovanje,odsek gitara, koju sam upisala i završila. Nakon toga srednja u Beogradu, fakultet u Nišu, magistratura u Beogradu.

Prvo radno mesto ?

Moje prvo radno mesto je škola Mode i lepote. Sa posebnom emocijom govorim o toj školi, jer sam naišla na strašno omalovažavanje te škole od strane ljudi. Žao mi je što se omalovažavaju profesije za koje se ta deca školuju i koje oni vole. Profesija frizera, manikira, pedikira,šminkera … profesije zanatlija, jednom rečju. Ta škola je zaista divna. Ja je zovem Umetnička škola, jer se bavi modom i lepotom. Valjda svi želimo da lepo i pristojno izgledamo? Zar ne? U toj školi sam želela da spojim duhovnost i lepotu.. da sve to imamo upakovano na jednom mestu i uspela sam u tome.

Da li je tu nastala „Gracija“ i kako si došla na ideju da oformiš hor koji će se takmičiti u rangu profesionalnih horova?

Da. Hor „Gracija“ postoji od 2003. godine, kada sam ja počela da radim u školi Mode i lepote. Obzirom da se svašta dešava u današnje vreme,meni je bio cilj da se omladina bavi lepim stvarima, da se sklone od negativnosti, da se umetnički izraze … Želela sam da nemaju samo to skromno muziciranje za školske priredbe, već da od prvog dana to bude jedan ozbiljan hor koji će nastupati i takmičiti se, rame uz rame sa profesionalnim horovima. Zašto? Zato što tako decu učim da budu profesionalni, odgovorni,da nemaju tremu, kada recimo u budućnosti, na fakultetu izađu na ispit, na diplomski ispit, na šta god ih život nanese u smislu javnog nastupa. Jednostavno, želim da to budu snažne, jake ličnosti koje neće posustati i moje iskustvo rada sa njima mi potvrđuje da to uspevam. Zajednički uspevamo.

Predivna je atmosfera na horu. Deca iz hora se mežusobno druže, čak i više nego sa drugarima iz odeljenja. 12 godina rada sa njima to dokazuje. Tokom tih godina stvarala su se i danas se stvaraju, jaka prijateljstva i zdravi odnosi među njima. Ovaj hor radi kao mešoviti hor četvoroglasnih kompozicija. Hor sa muškim i ženskim glasovima koji izvode kompozicije kojima nastupaju poluprofesionalni i profesionalni horovi. Pod time prvenstveno podrazumevam kompozicije najvećeg kompozitora i oca srpske muzike, Stevana Mokranjca. Zatim, izvodimo i duhovne kompozicije, renesansne, takođe. To su zaista teški zadaci, za decu koja jedva da znaju za violinski ključ. Ne znaju da čitaju note. Gledaju partituru naopačke, ali su oni jako inteligentni i vrlo brzo uče. Ti mladi ljudi sve to prihvataju kao izazov i sjajno se izbore sa njim. Otuda nagrade i priznanja horu Gracija na nastupima.

Sada si profesor u gimnazijama „9.Maj“ i „Svetozar Marković“. Da li postoji mogućnost da učenici kojima ne predaješ muzičku kulturu, a žele da pevaju u horu, to i ostvare?

Da, naravno. Moj zadatak je da pružim muzičko obrazovanje svakom detetu koje želi da se na taj način razvija. Za mene su sva deca ista. Odličnu komunikacuju imam sa njima i mnoge probleme rešavamo zajedno. Ja sam odgovorna prema njima, ali i prema njihovim roditeljima takođe.Baviti se decom tako da poštujete njihovu ličnost, a sa druge strane biti autoritet koji ih upućuje na edukaciju, je jako težak i odgovoran posao.Postavljam se kao autoritet koji gleda da ih opusti i nasmeje. Nisam stroga u klasičnom smislu. Jednom su mi rekli : „Da si stroga, ne bi ni dolazili na hor.“
Ja im to predstavim kao igru. Oni ne znaju koliko su to ustvari, teške kompozicije. Kroz opuštenu i pozitivnu atmosferu, oni to na kraju uvek savladaju. Moram da priznam da se svi moji članovi hora jako sikiraju kada idemo na takmičenje. To je ta doza njihove odgovornosti, na koju sam jako ponosna.Stalo im je da što bolje predstave sebe, svoju školu, svoj grad naravno. Naučila sam ih da ono sta vole da rede, rade kroz igru. Praksa mi je pokazala da se tako najbolji rezultati postižu.

Planovi hora Gracija?

Gracija će i nadalje učestvovati na važnim festivalima dok god je ove snage i energije u meni i članovima hora. Pored toga tu su i nastupi shodno pozivima, kojih stalno ima i konstantno vežbamo.

suzanapetrovic1

Šta je značila prva nagrada ?

U tom trenutku mnogo ! Da ne zvučim da smo neskromni, ali sada smo nekako navikli, jer se godinama stiče i gradi to iskustvo nastupa. Na početku se greši, kao danak neiskustvu, recimo, jer smo zajedno učili korak po korak. I oni sa mnom i ja sa njima. Znate, kada se završi fakultet, vi imate određena saznanja, ali to nije dovoljno. Kada ste na terenu, kada se suočavate direktno sa tim stvarima, onda počinje sledeća faza učenja.

Da li je neka od svih tih nagrada do sada, ipak draža od ostalih?

Nagrada kada je hor škole Mode i lepote osvojio srebrnu medalju, to jest drugo mesto na Nacionalnom takmičenju u Bjeljini. Na tom takmičenju je konkurencija jako velika. Naš hor je bio jedini srednjoškolski hor, među poluprofesionalnim i profesionalnim horovima. Izveli smo naš repertoar i kada su na proglašenju izgovorili ime našeg hora, kao dobitnika srebrne medalje, meni su se odsekle noge. Nikako da krenem da izađem da primim nagradu. Blokirala. Ne mogu da verujem. To nije bila srebrna medalja na važnom takmičenju horova, to je bila i pobeda predrasuda koje su veliki problem čovečanstva globalno. Naša pobeda je bila pobeda predrasude: „Gde si pošla sa frizerima i mašinbravarima na Internacionalno takmičenje horova ?!?“

Kolika je odgovornost svih tih nagrada i uopšte renomea koji je hor Gracija stekao do sada?

Nastupate na svim važnim gradskim manifestacijama, ali i kulturnim događanjima u nažem gradu.
Velika je odgovornost. Svaki naš nastup mora da bude jako dobar. Ne dozvoljavamo sebi falšove, kikseve. Imamo jako naporne i intenzivne probe. Dogovaramo se oko repertoara i taj repertoar mora besprekorno da bude spremljen. Takođe insistiram i na vizuelnom scenskom nastupu. Radimo na kompletnom zaokruženju. Sve mora biti besprekorno.

Da li imaš neki momenat u svom pedagoškom iskustvu, koji bi izdvojila ?

Da. Vrlo specifično iskustvo je za mene bilo u radu sa maloletničkom delikvencijom. Rad sa mladim ljudima, koji su učinili nešto nezakonito je bio veliki izazov za mene. Trebalo ih je uputiti na prave životne vrednosti, na umetnost, muziku … a muzika ima tu moć da preobrati čoveka. To je bio jako težak zadatak. U početku su imali veliki otpor. Polako sam sticala njihovo poverenje, dopustila im da me pročitaju kao osobu, jer su to deca koja su povređena emocionalno, pre svega, tako da malo po malo sam uspevala da doprem do njih, da je na kraju, odlazak na koncert Simfonijskog orkestra, zaokružilo naš zajednički uspeh. Jako sam ponosna na to.

Bila si predsednik tradicionalnog festivala „ Internacionalne horske svečanosti“ kojoj je domaćin grad Niš. Kakvo je bilo to iskustvo?

To je bilo predivno iskustvo. Stresogena, odgovorna uloga u kojoj sam bila, a sa druge strane jako lepa. Organizaciono je vrlo zahtevan festival, sastanci su bili naporni, ali sva 4 dana vrhunski naporna, gde je sve moralo biti besprekorno, pamtiću celog ćivota, kao nešto predivno šta mi se dogodilo. Hor Gracija je, u revijalnom delu poslednje večeri festivala, nastupala sa repertoarom koji smo tada prvi put izveli. To je bila kombinacija etno kompozicija u rok aranžmanu. To je bilo sjajno prihvaćeno od strane publike.

Za sve šta radiš, potrebna je velika energija. U čemu je ti pronalaziš?

Skupljam snagu u ljudima koje volim, koji su mi velika podrška. Inače ja sam čovek koji se bavi svojim životom i svojim dvorištem. Ne bavim se tuđim životima, jer je to gubljenje vremena i energije. Prilično introventno živim. Povučeno. Težim duševnom miru. To mi prija. Odlazak u crkvu,takođe.jako mi je bitna podrška ljuidi koje volim i koje cenim.

Idem često i u Makedoniju, gde akumuliram svoju energiju sa ljudima koje volim i koji me vole. Volim da odem u Veles, grad u kome sam rođena i iako sam Srpkinja, više me poštuju u Makedoniji, jer u mojoj biografiji u prvoj rečenici stoji … Suzana Petrović, rođena u Velesu. Zbog toga uživam njihovo veliko poštovanje. i pozivana sam od strane makedonskih medija da predstavim srpsku muziku kroz rad hora „Gracija“ iz Niša, što je velika čast.

Muzika koju slušaš za svoju dušu?

Volim da slušam soul. Najomiljenija pevačica mi je Vitni Hjuston. Volim da slusam rok muziku. Najviše volim grupu „Kerber“, ali ne zato što sam lokal patriota, već zato što poštujem i cenim rad te grupe. Njihovi tekstovi pesama su takođe sjajni. Volim da slušam pesme Tošeta Proeskog, koji, našalost, nije više među nama.Talenat se rađa. Ono šta treba da budete, sa tim se i rodite i to je to …

Budućnost ?

Što se profesionalne budućnosti tiče, zadovoljna sam svime i ništa ne bih menjala. Tu su prisutne samo finese koje se dodaju u hodu, a što se lično mene tiče, ja sebe u budućnosti vidim u svojoj antikvarnici, koja mi je san da je imam, pored nekog kubeta ili neke starinske peći, grejem se i naravno slušam muziku …

Pišeš muziku?

Da. Pišem aranžmane. Ranije sam pisala muziku za dečije festivale, majsku pesmu i zlatnu pčelicu, kojih ima na nosaču zvuka. Napisala sam i kompoziciju za festival koji se zvao „Niška jesen“, a i za hor napišem ponekad neku kompoziciju, takođe.

A za svoju dušu?

Još nisam

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button