Dejan Stojiljković, pisac: Srbija je mesto gde sluđene životinje čekaju jer nemaju...

Dejan Stojiljković, pisac: Srbija je mesto gde sluđene životinje čekaju jer nemaju kuda

06:56
837
0
Danas
PODELI

Jedno od dominantnih obeležja dežurnih tumača savremene srpske književnosti jeste paranoja

Zemlja je spržena, a nad gradovima je sivo, olujno nebo. Ulice mirišu na kisele kiše. Niš je nova srpska prestonica, dok je Beograd pod vodom. Na vlasti je vojna hunta u sklopu velikog saveza pravoslavnih sila. Srbija u postapokaliptičnoj budućnosti – moglo bi se reći da ovo nije jedna od onih tema koje bi se lako mogle povezati sa Dejanom Stojiljkovićem.

Jedan od najčitanijih domaćih pisaca svoja bestselerska dela gradio je uglavnom oslanjajući se na istorijske činjenice. Pa ipak, priča „Kišni psi“ iz nove Stojiljkovićeve istoimene zbirke, izrasta iz atmosfere bliske filmu „Blejd Raner“ i vizije srpske budućnosti, a ne, što bi bilo očekivano, srpske istorije. Ima tu i dalje, u drugim pričama, očekivanih poigravanja sa faktografijom iz života Ive Andrića, Danila Kiša, Gavrila Principa… ali ovaj put fikcija je otvoreno slobodnija i u nekim detaljima čak prerasta u SF. Ipak, i kada se bavi potencijalnom prošlošću, i kada govori o mogućoj budućnosti, Stojiljković uvek misli na srpsku savremenost.

Stihovi Toma Vejtsa poslužili su kao inspiracija za sliku postapokaliptične budućnosti Srbije. Ko su kišni psi i šta ih čeka?

– U jednom starom intervjuu Vejts je ispričao kako kada u Njujorku padne kiša, mnogi psi lutalice se sakupe ispod mostova i tamo ostanu čak i kad kiša prođe, jer ona spere „granice“ kojima obeležavaju „teritoriju“, pa više ne znaju gde da se vrate i šta da rade. Mene Srbija u poslednjih dvadeset godina podseća na mesto gde sluđene životinje čekaju ispod nekog podvožnjaka jer nemaju kuda, već drhte na hladnoći i ujedaju jedni druge. To je ta apokaliptična slika koju živimo.

Kako izgleda, iz vizure pisca, igrati se sa fantastičnom budućnošću, u odnosu na fantastičnu prošlost?

– Budućnost je zabavnija. Verovatno zato što tek treba da se desi.

Šta posezanje za istorijskim ličnostima u novim kontekstima donosi piscu i priči, a šta čitaocu?

– Čitaoci vole priče iz istorije, a istorijska ličnost kao lik u proznom tekstu dosta olakšava stvari, jer postoji taj stepen prepoznavanja i identifikacije. Ja sam krenuo sa Majkom Oldfildom i Mikom Džegerom u svojoj zbirci „Low Life“, da bih završio sa Kišom, Apisom i Gavrilom Principom u „Kišnim psima“. Bilo je veoma zabavno pisati te priče, vidim da je i čitaocima zabavno da ih čitaju.

Naslov zbirke na nekom nivo aludira i na priču „Bašta, pepeo, vampiri“ gde bi Kišni zapravo postali – Kišovi psi. U tom slučaju njegov lov na vampire bio bi sukob sa književnim kritičarima. Kako se vi borite sa „pasjim sinovima“ i koliko je ova priča zapravo vaš lični stav prema književnoj sceni i vašoj poziciji na istoj?

– Moj prijatelj Zvonko Karanović mi je svojevremeno, komentarišući srpsku književnu kritiku, rekao „Mi igramo utakmicu bez sudije“. To je vrlo precizna dijagnoza stanja vezanog za odnos pisaca i kritičara u Srbiji. Najveći problem kritike je u tome što ona misli da pisci postoje zbog nje, a ne obrnuto. Uz sve to, pojedini kritičari daju sebi za pravo da tumače ličnost autora, njegov privatni život, kroz jedan postupak koji je prizeman, tabloidini. Sve mogu da shvatim, ali ne i tu veoma popularnu težnju međ’ kritičarima gde nije dovoljno da se za neku knjigu kaže da je smeće, već mora da se i njen autor izvređa i ponizi. Jedna kritičarka je čak svojevremeno otvoreno napisala da je funkcija književne kritike baš to – da ponižava pisce. Kao što vidite, ima tu dosta patološkog. Nedavno je jedan kritičar koji piše za izvesni internet tabloid svoju kritiku romana „Kainov ožiljak“, koji sam napisao zajedno sa Vladom Kecmanovićem, koncipirao tako što nas je izvređao na mrtvo ime. Kasnije sam saznao da su se on i Kecmanović družili na studijama, pa je ovaj tako rešio da se lično sveti. U normalnim društvima, takve tipove šalju na lečenje, ovde kod nas im daju prostor za javno delovanje. Naravno, ima izuzetaka, žao mi je što se moj prijatelj Sloba Vladušić više ne bavi kritikom, ili što mediji nisu otvoreniji za sjajne poznavaoce književnosti kakav je, recimo, Dejan Milutinović sa Filozofskog fakulteta u Nišu. Moji lični stavovi, na kraju krajeva, nisu bitni, bitno je šta ja pišem u svojim knjigama, da li je to dobro ili nije, ako je dobro – zašto je dobro, ako nije – zašto nije? Najveći problem naše recentne kritike jeste što ne ume argumentovano da se odredi oko takvih stvari, već se ili pišu ortački hvalospevi ili ratoborni pamfleti u kojima se traži da neko gori na lomači zajedno sa svojom knjigom.

Rekli ste da vam ne smeta kada vas svrstavaju u palp fikciju, već da se u toj tradiciji osećate više nego komotno. Šta znači biti žanrovski pisac u Srbiji, čak i ako su vaše knjige bestseleri?

– To pre svega rasterećuje pisca, jer ga stavlja u poziciju da je u osnovi onoga što piše – pričanje priče. Ja sebe pre svega doživljavam kao pripovedača. Moji čitaoci su ljudi koji vole da kupuju i čitaju priče, ja im ih isporučujem upakovane u meki i tvrdi povez – i to je to. Ali pošto je naše društvo takvo kako jeste, često mi se nameće i učitava da pokušavam da budem ono što nisam, da su moje ambicije veće, da ima nekih stvari iz drugog, trećeg plana, ideoloških, političkih, ovakvih ili onakvih… Jedno od dominantnih obeležja dežurnih tumača savremene srpske književnosti je i paranoja.

Savremena domaća proza, s retkim izuzecima, ne dobija pozorišne inscenacije. S vašim delima nije tako. Izgleda da samo „Konstantinovo raskršće“ nije završilo na sceni, iako je trebalo da završi na filmu (ali jeste u stripu). Šta vam je donelo okretanje ka dramatizaciji?

– Za početak, uvid u jedno, kako da ga nazovem, montipajtonovsko stanje u srpskom teatru. U početku mi se svidelo, kako je vreme prolazilo, oduševljenje je počelo da se gasi. A ovih dana, dok gledam šta rade, recimo, Kokanu Mladenoviću, imam neki mučan osećaj. Naučio sam dosta stvari, upoznao mnogo divnih ljudi među glumcima i pozorišnim radnicima, skapirao neke zanatske trikove, imao sreće da radim sa izuzetnim umetnicima, rediteljima, scenografima, kostimografima… To iskustvo je neprocenjivo. Ali sam takođe shvatio i poražavajuću istinu da srpsko pozorište deli sudbinu društva u kome bivstvuje.

Šta se dešava sa komadima o Kalči i Gavrilu Principu?

– Komad o Kalči, koji se zove „Kalčina kafana“ i neformalni je nastavak „Ivkove slave“, trenutno je u mom ličnom „bunkeru“. Ne znam zašto se ne radi, jer nisam dobio zvanično objašnjenje za njegovo skidanje sa repertoara. Doduše, bilo je nezvaničnih, od toga da tekst „ne ispunjava visoke umetničke kriterijume Narodnog pozorišta u Nišu“, preko toga da će „mi biti mnogo“ da imam toliko predstava za kratko vreme, do priče da neki dijalozi u tekstu, naročito oni koje izgovara Radoje Domanović mnogo aludiraju na današnju vlast, pa „nije zgodno“… Kao, Domanovićeve kritike jednog Aleksandra (Obrenovića) mogu da budu protumačene kao kritike nekog drugog Aleksandra, koji, doduše, nije kralj, ali se silno upinje da to bude. Ne znam šta je od toga tačno, možda sve, možda ništa, ali mislim da je ispuštena prilika da se napravi jedna lepa repertoarska predstava. Po motivima komada o Gavrilu Principu sam napisao pripovetku „Pucanj“ koja otvara „Kišne pse“. Možda slično uradim sa „Kalčinom kafanom“, napravim od komada novelizaciju, tu ideju mi je dao svojevremeno Kokan Mladenović.

Bilo je reči o seriji o Nemanjićima, koju bi, na osnovu scenarija koji biste napisali Vladimir Kecmanović i vi, režirao Dragan Bjelogrlić. Dokle je taj projekat došao i da li će sadržati i priču o susretu Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose u niškom naselju Pantelej?

– U pitanju je veliki projekat i put od ideje do realizacije je dosta dug. Dragan Bjelogrlić je pokazao da i kao producent i kao režiser može da se nosi sa velikim temama i velikim pričama, ali ovo je nešto što zahteva podršku države, to je priča o nama, poreklu naše državnosti, i bez te podrške teško je realizovati film i seriju a da oni budu na zadovoljavajućem nivou. Vlada i ja smo uradili tritment za prve dve sezone, tu je naravno i susret Barbarose i Nemanje, tada je potpisan prvi srpsko-nemački sporazum u istoriji a taj konkretni događaj bio je ključan za odluku Rastka Nemanjića da ode na Hilandar.

Srpski vojnik

U izdanju IP Vukotić media nedavno se pojavila i knjiga „Srpski vojnik“ Dejana Stojiljkovića, svojevrstan nastavak naslova „Velike srpske bitke“.

– U pitanju je istorijski pregled, pitko napisan, za širu publiku. Govorim o Srbima kao vojnicima od vremena starih Slovena do danas. Knjiga sadrži dosta mikrodetalja – kako su se vojnici oblačili, kakvu su opremu imali, koje oružje su koristili… kao i istorijskih trivija – kako je nastala moderna srpska zastava, šta je srpski mač i sl. Bez ideološkog predznaka, bavio sam se vojničkim zanatom. Takođe, ubacivao sam i neke priče iz sopstvene porodice. Knjiga je napisana kao Politikin zabavnik za sve od sedam do 77 – objašnjava pisac.

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *