O odbojci, ljubavi, muzici i dalekim zemljama, o želji za izražavanjem i...

O odbojci, ljubavi, muzici i dalekim zemljama, o želji za izražavanjem i sreći – ničim izazvan

20:39
3302
0
Niške Vesti
PODELI

Kada se nečime oduševim, obično je to jako tiho i nekako u sebi. Nisam tip koji pada u nesvest i vrišti na sav glas i to mi je ponekada pravilo probleme, pogotovo kada mi je rođendan, ne umem da prihvatim poklone na takav način da ljudi koji mi ih daju razumeju koliko mi se dopada. Ali oni su naučili da me pročitaju u međuvremenu. Iskreno, mali je broj stvari koje mogu da me oduševe. Ali kada se to zaista i desi, ja sam kao prava tinejdžerka.

Pogotovo kada je muzika u pitanju. Radim na radiju više od pola svog života i nema šta nisam čula. Ok, nekada se zarazim nekom pesmom, ali mi jako brzo i izađe iz volje. A onda se tako, ničim izazvan, pojavi neki bend i ja prestanem da postojim dok ih slušam. Zapravo, postojim, ali totalno u nekom drugom vremenu i na drugom mestu. Osećaš kao da nešto nije u redu sa asfaltom po kome hodaš, ali ne znaš šta.

Upravo to, Ničim Izazvan. Ni sada ne znam da li sam se prvo zakačila za muziku, za tekstove, za te zvuke trube i violine, za te jake muške glasove kojima prosto moraš da veruješ šta god da otpevaju. A stvarno im veruješ jer su sami i pisali te reči, vadili ih iz sebe, i kako onda drugačije i mogu da zvuče, ako ne potpuno iskreno.

Tu iskrenost prepozna i publika, već na prvo slušanje. Zato i ne čudi što su već prvim albumom napravili pometnju na sceni. Zato i ne čudi što su prvi solo koncert u Nišu morali da repriziraju već naredne večeri jer je bilo previše ljudi koji su hteli da ih čuju. Zato i ne čudi što nam se i vraćaju nakon samo nekoliko meseci.

Možda vam je priča već poznata, ona o dva odbojkaša koji su jednoga dana osnovali bend, okupili sjajnu ekipu oko sebe, i počeli da sviraju. Ali kada je Boris Bakalov prvi put pod tušem shvatio da ume da peva i kada je Bojan Gluvajić po prvi put uzeo gitaru i zapevao uz nju?
jelena djordjevic2

Ničim Izazvan

Bojan: Mi smo krenuli da pevamo i da sviramo naše sopstvene pesme ne znajući da li to umemo, tako da je to shvatanje da umeš došlo mnogo kasnije nego što je nastao bend. On je nastao iz neke čiste želje za izražavanjem, možda je izlizana fraza, ali je istinita, nešto što je u tebi, što te muči, izašlo kroz tonove i reči i ti si to napisao i pukom srećom smo imali još ljudi koji su bili tu da nas podrže u tome. Tako je nastao bend, a Bojan i Boris kao umetnici su verovatno nastali odavno, samo što smo to shvatili malo kasnije.

Upravo me to zanima, dva odbojkaša koji su krenuli na jednu stranu, završili na drugoj. Mislim to, taj početak, ne može neko da sedne u kafić i da kaže „ajde da pravimo bend, možda i umemo“…

Boris: A možda i može. Pa da, tako je i bilo, krenulo je iz neke neozbiljne priče. Ja kada sam bio mlađi, recimo u osnovnoj školi, na nekim pismenim zadacima kada je postojala mogućnost da se napiše sastav ili pesma na istu temu, ja sam uvek birao pisanje pesama. Naravno, kako odrastaš to okruženje utiče na tebe da pomisliš kako je pisanje pesama sramota, takvo iskazivanje emocija, i u tom nekom periodu to je nestalo. Ali sigurno je to negde bilo u meni sve vreme i onda je isplivalo kada se pojavila mogućnost, kada smo ja i on iz nekog zezanja počeli da šaljemo jedan drugome neke tekstove. On je to radio, ja sam to radio, i onda nam se to svidelo i naravno, lakše je kada imaš nečiju podršku i ludost. Imaš još jednog ludaka kome možeš da kažeš – hajde da uradimo nešto s ovim i tako nam je i došla ideja da pokušamo da uradimo nešto ozbiljno. A i on i ja smo onako prilično ozbiljni ljudi i nismo želeli da to što hoćemo da uradimo bude nešto polovično. Posvetili smo se maksimalno toj ideji i hteli smo da to uradimo najbolje što možemo i i pozvali smo najbolje ljude do kojih možemo da dođemo i ljude koji možda najbolje umeju da shvate to što mi imamo neku ideju. I eto, u suštini to je tako počelo…

Ja sam stvorila sliku o dva momka u karantinu koji onako nešto pevuše, pa su onda skontali da ne moraju da pevuše nego mogu zaista i da pevaju.

Bojan: Pa ta tvoja slika nije daleko od istine. Kada smo mi počeli da pravimo pesme, Boris je živeo i igrao u Finskoj, ja sam igrao u Austriji. I onda nekako te dugačke dane i slobodan prostor trošili smo na kreativnost. Nije to uvek bila muzika, nekada je bilo neko crtanje, fotošop, šta ja znam, gomila stvari…

Hoćeš da mi kažeš da imaš još talenata? Mnogo je, kume!

Bojan: Pa ne znam da li su talenti, ali interesovanja jesu. Tih dana u Austriji podjednako sam crtao koliko svirao gitaru, baš me je to ispunjavalo. I eto Boris je baš u pravu kada kaže da samim tim kada ti osetiš podršku, kada imaš još jednog istomišljenika sa druge strane, da je to motiv u suštini, da bi to stvarno moglo da uspe, a eto, nismo se štedeli, pa smo se potrudili da nađemo i bend i producenta i celu neku ekipu ljudi koja je sa nama u tome.

Kada se počeli ljudima da objašnjavate svoju ideju, da li je sve to bilo u skoku, hoćemo mi to sa vama da radimo?

Boris: Pa jeste, imali smo tu sreću da, ako je bilo ljudi koji su rekli „pa nije to baš nešto“, bilo ih je jako malo. Bukvalno sledećeg dana smo našli nekoga ko je rekao „idemo, hajde da radimo“, i tako prolazimo sve vreme, što više rastemo sve nam je lakše da nađemo ono što nam treba da ispunimo neku svoju ideju.

Bojan: Ja se u stvari sećam da smo mi pre par godina, pre nastajanja benda, razgovarali sa nekim producentima i studijima da napravimo nešto, nismo ni imali muzičare nego smo nas dvojica pokušavali da snimimo te pesme, i to nije baš nešto bilo uspešno. Mi smo već to sve zaboravili i onda je Mane (basista) imao momačko/devojačko veče i onda se 4 ili 5 inicijalnih članova benda pojavilo na toj svirci, neka improvizovana svirka, svirali smo neke obrade i tako je nekako začet Ničim Izazvan. Tu smo videli – e, mi kao imamo bend ovde, od njih su dvojica, trojica bili profi muzičari i kada su čuli naše pesme, čak je pesma Trideset bila prva koju smo izneli pred bend, oni su se zainteresovali. I samim tim što naletiš na ljude koji veruju u to i koji te podržavaju, to i tebe podstiče i daje ti vetar u leđa da to o čemu sanjaš i pojuriš.

Misliš da je iskrenost u svemu tome najbitniji sastojak?

Bojan: Moglo bi se reći. Evo, otkad smo krenuli da stvaramo, a verujem da će tako biti do kraja, nikada nećemo praviti neke kompromise na tom planu. Nema kompromisa po pitanju kvaliteta, iskrenosti… Komercijalnost je u drugom planu, a iskrenost i ono što mi osećamo je u prvom planu.

Sve stvari o kojima pišete i pevate lično ste i proživeli. Ne bojite se tolike iskrenosti, da sve svoje emocije i razmišljanja delite sa ljudima?

Bojan: Mene je strah, iskreno.

Boris: Mene nije, zato što u suštini ako ja volim ili ako sam voleo, ništa se to ne razlikuje od tog nekog koji voli nekog ili je izgubio nekog ili… Svi imamo iste emocije, samo što ja uzmem to da napišem i izađe pesma iz toga. I zato se i ti prepoznaješ u tome. Ja lično izvlačim samu emociju, taj trenutak, ne vezujem to za osobu. Ima par tih nekih stepenika do stvaranja pesme. Ta emocija, da li sam ja bio srećan ili tužan, izvlačim je i od nje pravim tekst ili pesmu. Tu esenciju. Sad ja da pevam o nekoj Mirjani, retko ko će da se nađe u pesmi, osim ako nisu baš imali devojku ili ženu koja se tako zove, ali ako pevam O tebi, svako ima nekoga kome bi rekao – ja o tebi hoću da napišem pesmu, ta emocija je iskrena i nije isfolirana.

Upravo zato sam i pomenula strah. U ovo vreme svi se nešto stiskaju, svi su nešto stidljivi, svi se plaše da kažu šta misle, šta žele, pogotovo kada su osećanja u pitanju, biću povređen jer sam rekao nešto iskreno…

Boris: Toliko pesnika i pevača je iznosilo svoja osećanja i ništa im nije bilo, mislim da neće ni nama ništa specijalno da se dogodi, tako da zbog toga nemam straha.
jelena djordjevic3

Bojan Gluvajić

Iskrenost u vašim pesmama se do srži oseti. Kada sam slušala Bilo gde, počela sam da se pakujem, slušam neku drugu pesmu i strašno poželim da se zaljubim, da o nekome napišem pesmu, bukvalno su te neke pesme izvlačile osećanja iz mene. Koliko vam ljudi kaže tako nešto, da li vam prilaze da vam kažu da ste izvukli to iz njih samim tim što ste to tako spakovali?

Bojan: Ja bih želeo da zvučim skromno, ali evo kada čujem tebe, kada ti kažeš da to iz tebe izvlačim, meni je to dovoljno. Ali iskreno, eto, ako jedna osoba postoji koja kapira, to je već dovoljna pozitivna ocena našeg rada. A na svu sreću nisi jedina, baš često dobijamo komentare tog tipa, ova pesma to je moja pesma, to je tačno za mene… Kao što mi tražimo podršku u tome što radimo tako i ljudi traže podršku u nekim svojim osećanjima. Ako je neko ostavljen, zaljubljen, želi da putuje, ne znam šta, on želi sa nekim da podeli ta osećanja, takva smo mi bića. I onda eto neki ljudi su tu podršku našli u našim pesmama i mislim da je to super, i opet kažem, mi ćemo nastaviti tako da radimo i da tako pišemo i verujem da će biti još ljudi koji će to da osete.

Bend postoji evo već četiri godine. Ovde u Srbiji bend sa nekom, uslovno rečeno, nekomercijalnom muzikom i takvim tekstovima, retko kada postigne ovakav uspeh za ovo vreme. Kada ste vi podelili sve te iskrene emocije, kada nećete da radite kompjuterski generisanu muziku jer to svako može da radi, nego ide milion ljudi sa instrumentima, koji je to osećaj kada znaš da si uložio čitavog sebe u nešto i to je dalo ovoliko rezultata za kratko vreme?

Bojan: Ne da ne želimo da radimo kompjutersku muziku, nego nam je ovo puno draže, akustični izvorni zvuk nam je mnogo draži i mnogo bliži, a ja volim da čujem i elektronsku muziku ako je kvalitetna. I da je radim. Naše polje interesovanja je vrlo široko, pa neka se ljudi ne iznenade jednog dana ako bude nečeg takvog. A što se tog osećaja tiče, to je stvarno neopisivo! O tome treba napisati pesmu, stvarno fantastično! Posebno za nas koji smo naprasno promenili profesiju. Računam da bend postoji od prvog singla, „O tebi“, znači da smo mi praktično muzikom počeli da se bavimo prošle godine. Do prošle godine igrali smo profesionalno odbojku, u inostranstvu, a bend je bio prilično usporen zbog odsustva nas dvojice, tako da se taj naš uspeh do sada graniči sa nemogućim u zemlji Srbiji.

Boris: Ja vidim koliko taj uspeh prija po tome što u ovom trenutku imam želje i volje da se ovim bavim do kraja života. Bez obzira na to što smo se bavili sportom poslednjih 20 godina, presekli smo to vrlo lako, samo smo se preorijentisali na muziku i dobili nešto što zaista toliko ispunjava da mogu da se time bavim dok sam živ.

Ja jednostavno moram da pričam i o odbojci jer ste vi spojili sve stvari koje ja u životu volim. „Pričao sam da neko kao ti ne postoji, lagao sam“. Odbojka, tekstovi, muzika, a i izgledate samo tako, da se ne lažemo, sve u paketu, još i crtaš, Bojane… Hajde hvalite se sada sami…

Bojan: Ma takav neko postoji, tako se namestilo…

Boris: Ne znam u kom smo mi stepenu razvitka sada, ali mislim da je sve to trebalo tako nekako da se desi, da bi došli do ovoga što nas ispunjava. Ja verujem da i Bojana ispunjava isto koliko i mene, i ta odbojka, i sve to, i takav razvoj situacije u našim životima, da bismo došli do ovog momenta gde smo sada. I sada smo tu, i možda ima još neki stepen… Kao kada se baviš sportom pa imaš dva puta, kada se završi karijera ja ću stati, u tridesetoj, trideset petoj godini, zbog ovih ili onih razloga, i uvek je pitanje šta ćeš posle sportske karijere. Da li ćeš da ostaneš u sportu kao neki trener, kao neki savetnik, menadžer, ili ćeš da radiš nešto deseto što nema veze sa sportom. I nama se ukazao taj put koji je je stvarno fantastičan, jer i on i ja smo kreativni ljudi, čitavog života i gitare i crtanje, i pisanje tekstova i bavio sam se nekim dizajnom i čudima nekim… Zapravo umetnička crta mi je bila daleko izraženija od sportske crte, ali ja sam u tom nekom razvojnom dobu izabrao da se bavim sportom a sada ću izgleda da se bavim tom nekom umetničkom crtom koja mi je verovatno bila bolji izbor, možda bi mi bila bolji izbor da sam se tada opredelio za to. Ali eto, opredelio sam se sada i osećam se kao kod kuće, što bi se reklo.

Da li ste svesni koliko je kockica potrebno da se sklopi u Univerzumu da bi stvari ispale ovakve kakve jesu? Koliko se srećnima osećate u ovom trenutku?

Bojan: Sreća koju smo mi imali u ovom našem nastajanju se graniči sa nemogućim, stvarno. Koga god smo pitali za saradnju, sve je prolazilo. Srđan Dunkić, jedan od najboljih srpskih bubnjara, koji, zadesilo se, živi preko puta mene. „Ej, komšo, hoćeš da nam gostuješ na albumu, oću, džabe“, i upoznaš takvog čoveka koji je sjajan. Gabor Bunford, saksofonista koji svira sa Balaševićem i Georgievim, slučajno smo se našli na kafi, on čuo pesmu O tebi i pita nas da li želimo da nam gostuje na nekoj pesmi, kakva čast, jedan muzičar tog kalibra!I saradnja sa Đanijem Pervanom, Brankom Petrić… U jednom od prvih spotova totalno nepoznatog benda, ona pristaje da radi sa nama. Samo se nadam da ćemo mi jednog dana biti u prilici nekome da pružimo toliko podrške koliko su ti ljudi pružili nama, eto, ja bih onda bio srećan.

Za sada barem pružate publici, prošlog avgusta ste prvi put nastupili u Nišu, na Nišville-u, a onda odmah dupli koncert novembra, pošto je prvi rasrodat, i svi ti ljudi su skakali, pevali, igrali… Ona fora, da mi je neko rekao pre par godina da će se tako nešto desiti…

Bojan: Opet kažem, kada smo nas dvojica pre tri-četiri godine počinjali, možda je to nešto što tebe najviše zanima, kada smo sanjarili o našoj karijeri, mi smo sanjali o ovome i pričali smo jedan drugome „ne, čoveče, zamisli da imamo trubače, zamisli da imaš violinistu kom kažeš – e, ajde sada ovde ova temica, a preko toga dobili smo izuzetno talentovane muzičare, izuzetno kreativne, od kojih niko nije pasivan učesnik u stvaranju pesama, svako doprinosi, svako učestvuje podjednako, i to srcem, isto kao i mi, uživa u svakom trenutku ovog našeg dosadašnjeg uspeha. Mislim da je u tome sreća, ta dečija želja za sviranjem nekog instrumenta, kada ti je tata kupio plastičnu gitaru i ti si stajao pred ogledalom i svirao, eto to je to.

Ono kada kažeš da svi učestvuju u stvaranju pesme, znam da ste vi sportisti navikli na timski rad i timski duh, ali toliko različitih ljudi na jednom mestu koji treba da odluče o jednoj pesmi, koliko je to komplikovano?

Bojan: To svi pitaju, ali nije uopšte.

Boris: Nije, zato što sve krene od nas dvojice, i onda se raširi i onda ideje izađu, rode se, pa se opet nekako vrate u taj centar.

Da, ali vi to tako savršeno uklopite, da ne postoji ni jedan jedini zvuk, ni jedan jedini ton koji je višak, ili manjak, bukvalno je sve skockano nenormalno dobro.

Bojan: Ja mislim da se nijedan muzičar nakon odrađenog albuma ne bi složio sa tobom. Posle svakog albuma neko misli „jao, ovo je moglo bolje“, ali verovatno ljudi koji vole tu muziku vide to kao savršeno. Tako i ja, kada slušam neke albume bendova koje volim, meni je to čista perfekcija. A tog nekog muzičara da pitaš, Nick Cave-a da pitaš, on bi rekao „Ovo sam mogao bolje.“

Jeste, to svaki umetnik može da kaže, ali onda se postavlja pitanje koliko radite za sebe, a koliko radite za publiku. Jer da radite samo za publiku, možda biste izabrali nešto komercijalnije, tipa hajde da prodamo pa da živimo od toga, ali ovde imam utisak da radite za sebe. U kom odnosu, u kojoj meri?

Bojan: Pa jeste, mi u suštini pravimo pesme da bismo mi kada ih čujemo rekli to je to. Znaš koliko puta se desilo da recimo od jedanaest pesama osam puta prođe postprodukcija i kada čujemo master, kreneš da se ježiš i kažeš „Jao ovo je to! To je to što smo želeli!“ To je dugačak proces, stvarno, proces stvaranja pesme i snimanja i prepravljanja i dosnimavanja i onda kada dobiješ taj krajnji proizvod i kada se naježiš slušajući sopstvenu pesmu, onda ti shvatiš da sviraš za sebe, odnosno praviš pesme za sebe i nadaš se da će se to drugima dopasti. Mislim da je to pravi način stvaranja.
jelena djordjevic4

Boris Bakalov

Da li se osećate prazno nakon nekog stvaralačkog procesa, napišeš pesmu, uložiš čitavog sebe u tako nešto i onda kada to krene da živi neki svoj život ti imaš utisak da više nije tvoje…

Boris: Mislim da je to pričao pevač benda Kings Leon, kada imaš neke ideje, to je kao da imaš zgradu u glavi i u njoj stanare. I onda jedva čekaš da iseliš tog stanara da bi ti došao novi. Bukvalno je to tako, ti imaš neke ideje i kada napraviš tu jednu pesmu ti je izbaciš i na to mesto uleti neka nova ideja. U stvari,jedva čekaš da je izbaciš, ne da se osećaš prazno, nego da oslobodiš prostor za nešto drugo što treba da dođe.

Bojan: Stalno ti se u glavi petljaju tri, četiri pesme…

Boris: Za jednu imaš muziku, za drugu po par stihova od kojih misliš da bi nešto moglo da bude. I onda, dok se ne rešiš toga, ti ne možeš dalje, jako teško dolazi neka četvrta ideja. To je taj stvaralački proces.

Pošto ste dosta putovali, i sada i sportski, ranije, koja vam je zemlja ostala u nekom specijalnom sećanju?

Boris: Finska, definitivno. Ne znam, tamo sam bio 6 godina i ja volim kad mi sve funkcioniše i na onom nekom banalnom nivou. Na primer, gradski prevoz, plaćanje računa, odlazak u poštu, policiju, komunikacija sa ljudima…. Mislim da je kod nas najveći problem to što nikada nismo uspeli da postignemo da se oko tih nekih gluposti ne nerviraš, da ti bar ti svakodnevni sitniši ne donose stres. Kada sam otišao u Finsku nisam mogao da verujem koliko sve to može da bude jednostavno, samo da se napravi dobra organizacija… Nismo mi nešto drugačiji ljudi od Finaca, a možda i jesmo, ne znam, ali u suštini sve može da se uradi i meni je zato Finska sjajna. Na stranu to što je priroda fantastična i leti i zimi… Apsolutno zemlja bez stresa. Tamo nije čudno kada neko doživi 90, 95 godina, potpuno vitalan, pliva u zaleđenom jezeru… Ovde su osobe sa 65 toliko izmučene od života i svega… Ali opet, imao sam prilike da ostanem tamo i da živim, i opet sam hteo da se vratim u Srbiju i da ostanem ovde.

Koliko je onda teško vratiti se ovde kada znaš sve to…?

Boris: Kakva god da je Srbija, to je naša zemlja, u raju je super, ali u paklu je ekipa… Mislim da bavljenje muzikom meni nije olakšalo život ovde… i poslednjih nekoliko godina dok sam se bavio odbojkom razmišljao sam šta ću, da li da ostanem u Finskoj, tamo je život neverovatan, svaka kockica može da mi se poklopi, ali opet, nešto mi je falilo i razmišljao sam šta bi se desilo kada ja ne bih ostao tamo, kada bih se vratio u Srbiju, šta ću onda da radim… Ovde šta god da radiš, jako teško možeš da uradiš nešto bez neke veze, korupcija, para… Stvarno je počela da me hvata panika, ali kako se otvorila mogućnost, kako smo mi počeli da se bavimo muzikom, meni je sve super! Život mi nije lakši, nego mi je jednostavno lak… Ne brinem se, kakva god da je situacija, samo da ima muzike i to je to…

*“Zar nije muzika sve što nam treba?“

Boris: Pa da…

Pre neki dan mi je neko rekao da to što sam ja stalno dobro raspoložena nije normalno ovde u Srbiji i da zbog toga nešto sa mnom nije u redu. Normalno je biti depresivan non-stop, ali nije normalno biti veseo. A ljudi koji slušaju vaše pesme i vašu muziku, čak i balade, i Tužne devojke, opet imaju osmeh na usnama kada dođu te pesme. Teško se meni nešto svidi, ali kada se to desi onda je to za sve pare. Vašom muzikom sam zarazila i najmlađeg brata koji ima dvadeset, i majku koja ima preko šezdeset i svi pronalaze nešto u vašoj muzici, svi se pronalaze u istim pesmama na različite načine. Dođavola, kako ste to postigli, vi imate trideset i sitno, a publika je od najmlađih do najstarijih…

Boris: Ne znam, stvarno, ja nemam ideju kako je to moguće.

Šta, opet se vraćamo na onu iskrenost u pesmama ?

Bojan, Boris: Pa verovatno je to ključ…Verovatno…

I šta će biti kada jednoga dana dođe onaj život, sa decom, sa obavezama, sa tim nekim realnim, svakodnevnim problemima, šta onda?

Bojan: To je dobro pitanje. Ali ono na koje nemam odgovor.

Boris: Ako nešto ne znam, ja pogledam kako ide drugim ljudima. Kao što sam rekao, nije se ni Balaševiću desilo ko zna šta kada se oženio i kada je dobio decu, čovek je nastavio da stvara… U suštini, tu će samo da se dese neke nove situacije koje će te možda opet inspirisati na stvaranje, bez obzira na to što dobijaš nove obaveze. I kada dođu deca, i kada dođe sve to, msilim da je samo potrebna dobra organizacija svog života da možeš da nastaviš da radiš to što si radio, i da ne dozvoliš da te to pojede. Naravno, možeš da dozvoliš bilo šta, ali mislim da toliko volimo bavljenje muzikom da, kada bi se to desilo, da bi i te neke osobe, žena, deca, osećali to nezadovoljstvo i taj gubitak, ako bi mi prekinuli da se bavimo muzikom zbog nekog života, pod navodnicima.

Bojan: To ne može da se desi, nećemo da se lažemo, to ne može da se desi, jer bez toga kao da nisi živ. Muzika je opasna infekcija, jednom kada je dobiješ to je u krvi i umetnici znaju o čemu mi pričamo, to je nešto što je neodvojivi deo tebe. Svaki trenutak je stvaranje, ti 24 časa, i u snu stvaraš, nekada odlutaš u razgovor i nešto te pokrene na neku stranu i možda se iz toga izrodi nešto i bukvalno stalno treba biti otvoren za stvaranje i bez toga sigurno nas dvojica, i ostatak benda, ne možemo da funkcionišemo.

Svi muzičari koje poznajem imaju dnevne poslove, tako to ide ovde. Imate li vi, između svirki i proba?

Bojan: Ne, još ne. Do skoro smo imali jednu karijeru, sportsku, sada smo se posvetili ovoj, ali videćemo kako to ide.

Boris: Svesni smo da je nemoguće, ali nemoguće je i da dva odbojkaša pišu pesme i pevaju, tako da…

Bojan: … i da izađu pred 5 hiljada ljudi dve godine nakon što su kupili svoju prvu električnu gitaru i da sviraju i da posle njih izađe na binu Vlatko Stefanovski… Eto, ako ti veruješ da je to normalno i da je moguće, a moguće je, ja ću reći da je moguće, onda su i mnoge druge stvari moguće…

Apsolutno možete da budete inspiracija i svim ostalim ljudima koji su eventualno u strahu da prate bilo koji svoj san. Možda neće moći baš za par godina da dođu do ovog stadijuma, ali u svakom slučaju bar znaju da nemaju čega da se plaše, jel da?

Boris: Mogu da pokušaju slobodno…

Tko ne riskira ne profitira, reče Pera Kojot Super genije… Stvarno, na kojim ste crtaćima odrastali?

Boris: Na onima koji su izgoreli u bombardovanju, Duško Dugouško…

Bojan: …a onda se na Trećem kanalu pojavio Cartoon Network, a onda smo ih prerasli…

Misliš?

Bojan: Ma ne, crtaći su uvek dobri, tu nema govora, ali…

Boris: Ja tek sada neke crtaće shvatam, i fore, i sinhronizacije, genijalne su…

Kada bi vam neko ponudio da to radite šta biste rekli?

Boris: Ja bih pristao!

Bojan: Koliko treba da platimo?

Boris mi je juče rekao „nemoj molim te da pričaš o knjigama“, pa hajde neću, ali ima li vremena za neki hobi, za nešto opuštajuće, iako je muzika opuštajuća i verujem da sve to prija, ali neki ventil sa strane, nešto, rekreativno, bilo šta drugo da nije muzika?

Bojan: Ima vremena za sve i svašta, ne ograničavamo se interesovanjima, gomila planova je u našim glavama, da ne otkrivamo sve što se tamo nalazi, ali… Nas svašta zanima, i snimanje spotova na kojima aktivno učestvujemo… Baš volimo svašta da radimo, i da pomažemo drugim umetnicima prilikom stvaranja njihovih pesama, poneki tekst napišemo za nekoga drugoga, ili muziku…

A spotovi su vam kao i pesme, sa toliko detalja, da moraš jednostavno da milion puta čuješ pesmu da bi čuo svaki detalj i milion puta da gledaš spot da bi uhvatio svaki detalj… A svaki detalj nešto znači… Samo onaj globus u spotu za pesmu Bilo gde je nenormalna tačka. S druge strane, rekli ste da sami pišete tekstove i da svako peva svoju pesmu. Evo, prva pesma u koju sam se ja zaljubila je Bilo gde, a tekst je za današnje vreme i za današnju publiku možda i previše kompleksan, neko ko nema široko obrazovanje ne može da shvati o čemu pričaš. Mora da gugla sve što kažeš da vidi šta je to, da se ne lažemo, i ja sam to uradila nekoliko puta.

Boris: Ne znam, konkretno za tu pesmu stvarno možda nekom izgleda kao da je to neka duboka filozofija, ali pesmu sam napisao kada sam shvatio da neću nikuda putovati ni ove godine. I onda sam sedeo i razmišljao kako mi se stvarno ide negde, a sve te neke lokacije su one koje bih voleo da vidim, ili sam već bio pa bih opet ponovo, ali ja ne volim da napišem apsolutno banalan tekst. Hoću da idem u Pariz, hoću da idem u Budimpeštu… Onda sam tu ubacio neke motive, da to bude malo lepše naslikano.

O vašem privatnom životu ne želim da pričam, mislim da je veliki deo vaših osećanja izašao kroz pesme pa tu ne treba da se nešto čačka. Da se neke iluzije ne rasprše. Ali bar da pitam, šta mislite, ko je bolja publika za vas, žene ili muškarci?

Boris: Mislim da je neki taman procenat. Nije fifti-fifti, ide više u korist žena, ali ima dovoljno muškaraca da ne budemo kompletno ženski bend. I to je baš onako neki lep procenat, lep odnos.

Bojan: A i kako naš kolega muzičar kaže, to je super što dolazi puno devojaka i žena na koncerte, pa će to muškarci da čuju i onda će da dolaze zbog njih.

Na koncertima već možemo da čujemo pesme koje su spremne za drugi album, kada je neko tako kreativan i iskren i spontan verujem da već imate spreman novi materijal, pa moram da pitam kada će.

Bojan: Mi uvek imamo planova. Poslednje tri godine uvek smo u nekim planovima i nekim rokovima, onima koje sami sebi zacrtamo, pa tako i za taj drugi album. Mi smo već zapravo krenuli da ga snimamo, što je retkost. Tebi u aprilu izađe album, a ti si u julu već u studiju i snimaš drugi. Ali tu je negde tajna našeg uspeha, što se ne štedimo, i kada god uhvatimo slobodnog prostora mi krenemo da radimo neke nove stvari. U toku ove godine ja verujem da izlazi. Te pesme su se skupljale, već ih imamo i za treći album, tako da nema brige…

Boris: To su oni stanari, dok ne izađu napolje nećemo se smiriti.

Nećemo se ni mi smiriti dokle god Ničim Izazvan postoji, đuskaćemo na koncertima, pevaćemo pesme u glas i dokle god je iskrena emocija tu, i publika će biti tu. I bićemo, 8. maja u Feedbacku, na još jednom koncertu najiskrenijeg benda u Srbiji.

Photos: S. Đorđević

Izvor teksta: http://www.jelenadjordjevic.com/o-odbojci-ljubavi-muzici-i-dalekim-zemljama-o-zelji-za-izrazavanjem-i-sreci-nicim-izazvan/

PODELI

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *