Sve je počelo još 1943. godine: prvo bombardovanje Niša – prva žrtva naših zapadnih “saveznika” bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda. Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.
S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.
Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.
Opelo za žrtve saveznika
Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.
U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči:
“20. oktobar 1943.”
Na vest o angloameričkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji – u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.
Sedam dana kasnije, 27. oktobra u 11 časova, u Sabornoj crkvi u Beogradu održan je pomen nevinim niškim žrtvama. Uz sasluživanje velikog broja beogradskih sveštenika i hora Prvog beogradskog pevačkog društva činodejstvovao je episkop Valerijan, a govor posvećen žrtvama prvog “savezničkog” bombardovanja Srbije održao je Vlada Milutinović, protojerej beogradske Vaznesenske crkve.
Tajna čuvana pola veka
Istog dana, u isto vreme, pomen prvim stradalnicima anglo-američkog bombardovanja, koje, inače, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvom kopnenom operacijom u ovom delu Balkana, održano je i u Nišu, Kragujevcu, Požarevcu i mnogim drugim gradovima Srbije.
Mesec dana kasnije, krajem novembra 1943. godine, Tito je, na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu – ko je, u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji.
U ovoj depeši Tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora DŽonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže:
Depeša koja otkriva: Tito je bombardovao Srbiju
– Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.
Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi Titovi doušnici decenijama izmišljali da bi “najvećeg sina naših naroda i narodnosti” sačuvali od njega samoga. A oni su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srpske i crnogorske gradove, što bezrazložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo… A sada je, kao na dlanu, jasno da je sve te terorističke akcije tražio i odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. NJegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje, njihove želje on je usaglašavao sa svojim željama i sam je odlučivao kad će one, kako i s koliko aviona i bombi, biti realizovane.
SVE U REŽIJI VRHOVNOG ŠTABA
Bombardovanje svih gradova Srbije i drugih delova Jugoslavije, od početka pa sve do kraja ove višemesečne terorističke operacije, bilo je u isključivoj nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba.
To je svojim saradnicima u Sloveniji krajem jula 1944. godine otkrio Edvard Kardelj. Evo kako taj deo njegovog pisma glasi od reči do reči:
“Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANJA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB.”
(Podvučeno u originalu).
Ova depeša skida bilo kakvu primesu enigme sa bilo kog potonjeg bombardovanja bilo kog srpskog i crnogorskog grada, ali i sa prvog anglo-američkog mitraljiranja Niša. Na osnovu mehanizma koji je u njoj izložen, najlogičnije je pretpostaviti da Tito za to masakriranje Niša nije tražio nikakvo “pokriće” u željama svojih poverenika u Srbiji, već da je tom prilikom ispunjavao samo svoje želje.
Da je taj zaključak tačan potvrđuje činjenica da će se Englezi i Amerikanci ubrzo posle slanja ove Titove depeše ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.
Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.
– Ja bih razumeo bombardovanje Niša – rekao je opraštajući se od svojih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarević – da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom.
[foldergallery folder=”images/galleries/bombardovanje”]
Treće bombardovanje Niša
Još žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.
Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30 časova. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.
Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40 časova.
Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100, a najteže 500 kilograma.
Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Pored ostalih i porodice Aleksandra Petrovića i Tome Milosavljevića. Poginuli su i osamnaestogodišnji Radomir Ilić iz sela Toponice i trinaestogodišnji Miroslav Miloradović.
Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši “saveznici i oslobodioci„ nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.
Nemački objekti opet su ostali čitavi.
– Dojučerašnji naši saveznici – izjavio je predsednik niške opštine Jovan Čemerikić – svojim bezumnim držanjem i grubim terorističkim napadima iz vazduha u crno zaviše ovaj grad. Stvoriše mu oreol mučeništva. Pobijeni svet je većinom sirotinja.
CELOKUPAN TEKST na SRPSKO NASLEDJE
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
