Cela moja sportska karijera je prošla u sankcijama, što od inostranstva, što...

Cela moja sportska karijera je prošla u sankcijama, što od inostranstva, što od ljudi iz Niša

22:00
719
0
Niške Vesti
PODELI

Lidija Mihajlović je bivša najbolja strelkinja sveta u malokalibarskoj puški, učestvovala je na Olimpijskum igrama 1992. i 2008. godine, predstavljala je našu državu na mnogim evropskim i svetskim takmičenjima u streljaštvu i osvajala brojne medalje.

Nakon teške bolesti prestala je da se takmiči i počela da trenira mlade ljude u Streljačkom klubu „Niš 1881“. O problemima Kluba, njenim takmičenjima, planovima, kao i svemu onome što je potrebno da bi neko imao uspešnu streljašku karijeru razgovarali smo sa njom, upravo u niškom Streljaškom klubu, koji se nalazi na uglu, odmah pored čuvene kafane „Biser“.

Koliko dugo je već Streljački klub u ovom prostoru?

Klub koristi ovaj prostor od 1980. godine, a onaj preko puta, koji je u ruiniranom stanju, Klub je koristio od 1960. godine.

Pre par dana smo pisali o bivšem prostoru Streljačkog kluba koji je trenutno u jako lošem stanju. Dobili smo informacije iz Uprave za imovinu i inspekcijske poslove kako je trenutno nemoguće sanirati zgradu, s obzirom na proces denacionalizacije koji je u toku godinama. Šta mislite o tome?

To je aktuelna tema i aktuelno opravdanje za njih. Bilo je više pokušaja da se tu napravi neka druga zgrada, pa da mi ustupimo nekome, pa će on tu da napravi ne znam šta, pa ćemo i mi tu da budemo. Mi smo praktično sve to vreme čuvali ovu zgradu od raznih. Nudili su nam razne mogućnost: da dođu neki privatnici, da se to napravi, a da mi budemo u nekom podrumu. Pošto mi nismo pristali na takve kombinacije, onda su verovatno zategli situaciju i zadnjih se godina brane zakonom o restituciji. Mnogo pre toga je ta zgrada počela da prokišnjava, još 1994. godine, kad sam ja bila druga na prvenstvu Evrope i tada je zgrada počela da propada: kad se uđe, bude vode na podu, počeo je tada i tavan da prokišnjava… Te godine sam čak morala da se učlanim u jednu stranku da bi se taj prostor sačuvao. To se sada prvi put izgovorilo.

Da li ste nekada imali kontakt sa bivšim vlasnicima te zgrade i da li ih poznajete?

Vlasnici su neki Matevčani, ima ih 11 naslednika. Mi smo doživljavali neprijatnosti – da oni dođu i lepe plakate „oteto – prokleto“ na tadašnji sportski objekat, gde smo mi radili, gde su deca radila. Ja sam tek osamdesetih godina došla u Klub, ali znam da smo mi imali imanje na Apelovcu, pa su nam uzeli za svašta nešto, a onda su nas tu pustili da živimo i da radimo i da se bavimo sportom i streljaštvom. I onda se desilo da je ispalo da je to nečije, s tim što smo mi u arhivama našli da su tadašnji vlasnici – trojica braće Igići, isplaćeni i imamo ta dokumenta, samo što su oni podvukli crtu i rekli da se od te godine smatra nepravednom restitucijom i da oni podležu povraćaju imovini.

Kako se Vi osećate, s obzirom da znate da je prostor u kome ste proveli toliko vremena, vežbali, spremali se za takmičenja, sada se nalazi u tako lošem stanju i da je trenutno nemoguće preduzeti bilo šta po tom pitanju?

Još veći cinizam je da je zgrada pod zaštitom spomenika. Takođe i ova zgrada preko puta, u kojoj smo sada, gde je sve polupano već sada, gde ne možemo da imamo ni adekvatna vrata…

Mi plaćamo tu na neki način simboličnu kiriju, ali mi smo siromašan klub, bez obzira na sve naše uspehe. Ljudi koji odlučuju o sportu uopšte ne shvataju gde smo mi i da smo mi planetarni sport koji predstavlja zemlju. Oni se bave nekim drugim stvarima, ne zanima ih, a duša nas boli jer smo mi na ovaj klub gledali, i dan-danas gledamo, kao na svoju kuću. Sve ono što fali, mi donesemo od svoje kuće, niko nam ništa ne pomaže, već svi dođu samo ako mogu nešto da uzmu od Kluba. I toliko sam besna na celu situaciju, vidi se i u mom razgovoru o ovome. Cela moja sportska karijera je prošla u sankcijama, što od inostranstva, što od ljudi iz Niša, i da sam ceo svoj život tako provela, u nekoj nemaštini. Mene ljudi više poštuju van, nego ovde. Mnoge puške sam dobila na poklon za sportske rezultate, zato što pucam puškom iz njihove firme, zato što sam dobro gađala i zato što sam dobar čovek, dobijala sam na ime svoje, i njih sam poklonila klubu. Na njima sada nova deca pucaji, tim istim puškama.

Pucali su u mojim opremama, u mojim pantalonama i jaknama – tako su dolazili do nekih rezultata. Posle ne znam koliko godina, kupili smo Andriji opremu da bi dečko mogao da ode u svet. Ne može da ode u mojoj staroj, pocepanoj opremi. Zahvaljujući Olimpijskom komitetu koji ga je uzeo „pod svoje“, omogućio mu je da na mnoga takmičenja ode bezbrižno, pa čak i ja sa njim. Da smo se oslonili na Niš, od toga ništa ne bi bilo.

Spremam se ovih dana da odem do većnika za sport i kod gradonačelnika, jer mislim da su Katarina, sa svojom bronzanom medaljom, i Andrija, sa svim svojim uspesima u ovoj godini, zaslužili da im se kupe nove puške i nova oprema jer ih očekuju izuzetno naporna, teška i važna takmičenja – kvalifikacije za Olimpijske igre u Riju. Treba da im se obezbede bar ti uslovi da se osećaju ravnopravno sa ostalim sportistima.

Na koji načun su Vam takmičenja promenila život?

Poštuju me ljudi. Prepoznaju me. Nije da sad imam neki poseban tretman ako odem negde, ali prosto me ljudi cene, kao vrhunskog sportistu. Obični građani znaju i cene koliko je teško to što radimo, a ljudi koji odlučuju o sportu, ne znaju ništa o sportu – samo naprave štetu. To me vređa! Samo naprave štetu, a onda odu kao da se ništa nije desilo, a nekome su zatvorili vrata za sva vremena, uništili ga, unazadili. Prija mi što ljudi prepoznaju taj problem, negoduju i stalno me pitaju da dođu da se bave rekreativno streljaštvom, a mi nemamo gde da ih primimo.

Sport me je odveo i na neka, za mene, nedostižna i nedostupna mesta. Proputovala sam mnogo, ali nije to turizam. Mnogo se radi da bi se tamo otišlo, da bih uopšte bila izabrana za reprezentaciju i takmičenje. Drugo, tamo je veliki stres, kad se ode, tu je ogromna odgovornost prema ekipi, državi i sebi samom. Ali opet je prisutna i neka satisfakcija, nešto se i vidi, iako u nekim gradovima nisam stigla ni da odem do grada, zbog napornog tempa, a tu su i mnoga poznanstva i uspesi.

S obzirom da iza sebe imate vrlo težak period, gde ste se zbog otkazivanja bubrega usred hronične isuficijencije bubrega borili za svoj život, da li Vam se promenio način gledanja na život i svet uopšte? Na koji način?

Jeste, i to mnogo pre nego što sam se razbolela… Imali smo tragediju u porodici gde je moj brat umro od iste bolesti i gde smo se borili za njegov život i gde sam videla da te neke stvari ne mogu da se promene i da se osećam bespomoćno, a inače sam uporna, tvrdoglava i uvek se borim do kraja… Svi zajedno moramo, kao zajednica, da se potrudimo i jedni drugima da pomažemo i da ako svako bar malo doprinese, nekome ćemo da rešimo problem. Ja sam tako uvek ražmišljala, a onda kad se to desilo sa mnom, možda taj sportski život i to neko moje suočavanje sa problemima – streljaštvo mi je mnogo pomoglo u tome. Sam sport je bez odlaganja, mora da ste odlučni da se u svakom trenutku izborite sa situacijom koja vas zadesi.

Tako sam i ja ovaj problem shvatila. Zadesio me kao i svakog običnog građanina, za mene je to bilo iznenada, shvatila sam da mi menja život potpuno i da neću moći da nastavim tako lako sa putovanjima, sa karijerom, sa pucanjem, ali kada dođe dotle da se borite za zdravlje – mnogo lakše rešite.

Da li Vam nedostaje bavljenje streljaštvom?

Da! Uvek sam se pitala, i to je nemerljivo, šta je teže: da li dok se gleda ili dok se gađa; da li dok gađam ili sada dok gledam, kao trener…

Teško je i jedno i drugo. Ovako sam sada tu na pripremama, odem sa reprezentacijom, povremeno i budem trener u reprezentaciji, a svakodvnevno sam sa svojim sportistima i fali mi to gađanje, ali rekla sam da ću pokušati da bar 2-3 puta nedeljno budem u kontaktu sa oružjem, pa da se malo bolje spremimo za ovo državno prvenstvo koje nas očekuje marta meseca.

Da li imate dovoljno zainteresovanih mladih ljudi koji se bave ovim sportom u vašem klubu?

Mi generalno imamo problem koji potiče samo od prostora – nemamo dovoljno mesta i onda je to poseban problem kad dođu i mlađa deca, a treba nam vremena i prostora za ove vrhunske sportiste jer oni stvarno moraju da rade. Ovo je jedno ponižavanje! U upravi ne shvataju streljaštvo kao sport, jer ako je samo fudbal sport, onda šta mi svi drugi da radimo?! Takav je odnos prema nama. To me još više vređa jer ljudi koji vode sport imaju takav stav prema streljaštvu.

Tradicija našeg kluba potiče od pre više od 50 godina, a sada da njih pitate šta misle o streljaštvu, oni apsolutno ne vide prostor u Nišu gde bismo mi mogli da budemo. Pa neka dođu i neka zabodu kolac i neka kažu da će na ovoj livadi biti Streljački klub za 5 godina, ja bih rekla „okej, bićemo tu za 5 godina“, pa ćemo da izdržimo to vreme ali da znamo da ćemo da odemo na neki bolji prostor. Mi smo na budžetu Grada, i tu je borba za finansije, kao i takva papirologija i molbe, to je uvek samo 10% od onoga što nama treba.

Da bi neko imao uspešnu karijeru u streljaštvu, poput Vaše, koliko je treniranja potrebno?

Potrebno je svakodnevno treniranje, ponekad i dva puta dnevno, u zavisnosti od perioda, takmičenja, tempiranja gde ćemo najviše vrhunskih rezultata da postignemo. Psiholog je itekako potreban, kondicioni trening, nutricionista, a ja sam to sve i stalno čitam o tome, jer nemamo para da te ljude platimo. Kad se pitam da li sam mogla više – možda sam i mogla, ali u okolnostima u kojima sam živela, ja sam sasvim dobro uspela, s obzirom da nisam imala nikog iza sebe u smislu da me neko gura, da me neko plaća, a uvek sam imala veliku odgovornost prema svima.

Kakvi su konkretno Vaši planovi u narednom periodu?

Naš cilj je da održimo Klub, pored svih problema i onog što nas svakodnevno sputava, od sredstava do odlaska na takmičenje, od kupovine novog oružja. Sva ta naša takmičenja su kriterijumska što znači da ako ne dođete na jedno, ne možete da se plasirate za drugo. Skupljaju se bodovi – deca na taj način ostvaruju neke svoje stipendije, a mi ne smemo da im to uskratimo. Poenta nam je da održimo kontinuitet u osvajanju medalja, kontinuitet u reprezentaciji. Posebno smo posvećeni Andriji i Katarini, pri tom radimo na tome da još mladih izvedemo na put, da još dece upisujemo i zadržimo taj rad u Klubu.

Šta mislite o osnivanju novog informativnog portala Grada Niša – Niške vesti?

Mislim da je otvaranje novih medija jedina borba da se o Nišu priča. Volim ovaj grad, bez obzira što je tako loša sredina, loši smo sami prema sebi. Niš treba da se eksponira i treba malo dalje da se čujemo. Mene ne zanima šta se dešava po Beogradu, zanimaju me vesti iz Niša. Volela bih da ima više kulture, pozorišta, festivala i da se o tome priča, da ljudi imaju više izbora, pa da se o nama priča u nekom boljem svetlu.


Da li znate da Niške Vesti imaju novu Android i iOS aplikaciju?
Preuzmite Android aplikacuju ovde...
Preuzmite iOS aplikacuju ovde...


PODELI

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *