Kristofer Petrović postao je poznat srpskoj javnosti, iako to nije ono čemu teži, ne samo zbog jezika kojim govori već i zbog svoje pojave. Ovaj Amiš se u Nišku Banju doselio pre nekoliko godina i u potrazi za svojim korenima otkrio da je to mesto u kome bi mogao da se zadrži. Kaže da je kulturološki šok još uvek prisutan i da je zbunjen koliko ljudi u Srbij nemaju sluha za različitost. Sa druge strane, iako se razlikuje, potpuno je običan momak koji samo želi da živi u skladu sa Božjim zapovestima onako kako to propisuje amiška kultura.
SUDAR KULTURA
Kristofer Petrović došao je iz Virdžinije u potrazi za imanjem svog dede Denče Petrovića iz Donje Studene. U dedinom rodnom selu dočekala ga je potpuno urušena kuća ispod čijih kamenih zidova je raslo drveće. Kada je rasčistio, shvatio je da je najbolje da se na neko vreme doseli u obližnju Nišku Banju, gde i danas živi kao podstanar. Tamo je kako kaže doživeo da ga zadirkuju deca u prolazu, komentarišu i fotografišu, iako ovo poslednje nije nešto što praktikuju amiši.
Srušena kuća Kristoferovog dede Denče Petrovića
„Amiši su miroljubiv narod i rado prihvataju ljude u svoje redove. Naše duhovno uverenje je da smo svi jednaki pred Bogom. Upravo zato ne volimo da se prikazujemo i ističemo kako to mnogi rade, jer je to odraz neskromnosti i gordosti“, kaže Kristofer.
Dogodilo mu se da je čak isteran iz jednog termalnog kupatila u Niškoj Banji kada je sa dužim šortsem i majicom ušao u bazen. Malo ko zna da je Kristofer praktikovao da se ne skida do pola nag u prostoriji u kojoj ima žena što je odlika njegove kulture. Radnik na bazenu ga nije ni saslušao, već ga je kako kaže brže bolje ispratio do izlaza.
„Ako želim da odem do termalnog bazena, čak i kada je zdravlje u pitanju moram da putujem umesto da to radim u svom komšiluku. Sa jedne strane razumem čovekovu reakciju jer sam primetio da se ljudi boje da ne izgube posao koga ionako malo ima u Srbiji. Sa druge strane ne razumem negostoljubivost, jer sam narednih dana otišao u Sokobanju gde sam uslužen bez obzira što sam na sebi imao šorts i majicu“ ističe Kristofer.
On dodaje da i posle nekoliko godina ljudi iz okruženja imaju jednake reakcije – ili ga vole ili ne. Stekao je par pravih prijatelja od kojih su neki ljudi kod kojih je živeo i koji su ga lepo dočekali.
SA 23. GODINE ZNAO JE KO I KAKAV ŽELI DA BUDE
Amiškoj zajednici priključio se u svojim ranim dvadesetim godinama. Odvojio se od Baptističke crkve u kojoj je kršten zato što mu je zasmetao nacionalizam u njihovim redovima kao i pad moralnih vrednosti.
„Amiši žive u skladu sa Božjim zakonima u pravom smislu te reči. Zalažu se za mir i izbegavaju sukobe. Ono što mi je bilo čudno u razgovoru sa ljudima u Srbiji je što me posmatraju kao Amerikanca čiji su ljudi bombardovali njihovu zemlju. A činjenica je da jedan Amiš nikada ne bi pozivao na nasilje“, kazao je Kristofer.
Iako amiška kultura ne praktikuje moderne tehnologije od nečega mora i da se živi. Pošto piše putopisne članke i radi za jednu Američku kompaniju Kristofer danas koristi tehnologiju više nego inače . Mnogi su mu prigovarali da nije pravi Amiš zato što se ne vozi kočijama već koristi gradski prevoz. On naglašava da ima mnogo amiških zajedica i da se međosobno po nečemu razlikuju. Tako on pripada grupi koja dozvoljava i vožnju avionom, što njemu posebno znači jer dosta putuje, a ima i onih koji ne odobravaju korišćenje ovog prevoznog sredstva.
„Dobro zarađujem i mogao bih sebi čak da priuštim bolji auto. Ali ne želim tako da živim. Zbog toga sam često na udaru porodice koja se čudi što sam otišao Amišima da skromnije živim, dok ovdašnjim ljudima nisam jasan što sam napustio blagostanje. I jedni i drugi gledaju na život kroz materijalno bogatstvo, ne i ja“, ističe srpski Amiš.
OD SRPSKIH PREDAKA NASLEDIO UPORNOST
Jedan svoj prosečni dan provodi regulišući papirologiju oko imanja u Donjoj Studeni, dosta čita, a uveče redovno odlazi u restoran na večeru. Ako bi birao između srpskih specijaliteta sarme i bureka, izabrao bi sarmu. Kada smo ga pitali da li je otkrio šta je ono srpsko u njemu, iz topa je odgovorio – tvrdoglavost.
„Smatram da je to moja loša osobina, ali moram da priznam da mi je pomogla da se izborim za državljanstvo. Bio sam uporan i istrajan i sada konačno imam dva pasoša. Planiram i da obnovim dedinu kuću u selu, ali ne žurim u tome i radim korak po korak. Voleo bih da i ostali ljudi u selu tako razmišljaju i polako sređuju svoju okolinu jer nije uvek potrebno puno ulaganja. Međutim, ovde ljudi uglavnom žele da im se brzo vrati uložen novac, a to je nemoguće“, rekao je Kristofer Petrović. 
Kristofer kaže da se u selu svojih predaka, Donjoj Studeni, oseća dobro
Kaže da su mediji uglavnom pogrešno prenosili da je ponašao svoj mir u Niškoj Banji i objašnjava da je samo sledio put vere i da se u tom okruženju trenutno oseća dobro. Čak mu je prijatnije na selu, jer ljudi tamo više žive u skladu sa njegovim uverenjima. Žene na selu još uvek nose marame što je još jedan odraz skromnosti koji je cenjen u Amiškoj zajednici.
„Tamo su me i meštani bolje prihvatili jer su u meni videli mladog čoveka koji želi da se vrati selu, da na njemu živi i radi. Vešt sam u rukama i nije mi problem da od drveta napravim sve što mi je potrebno za kuću“, dodaje on.
O tome da li će ostati u ovim krajevima do kraja života još uvek ne zna. Ali je činjenica da ga jednostavan život čini srećnijim i da dok god u unutrašnjem džepu ima svoju malu bibliju zna da je na pravom putu.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
