Nakon neuspelih pregovora Rusa i Turaka o primirju, početkom 1809. godine otpočeti su ponovni sukobi dveju strana. Srbima su Rusi javili da se nastavljaju ratna dejstva, čime je omogućeno da se nastavi borba do samoga kraja, odnosno priznavanja nezavisnosti Srbije.
Srbi su odbacili svoje zahvteve za autonomiju, jer su smatrali da sada mogu dobiti nezavisnost i znatno proširiti teritoriju Beogradskog pašaluka. Sa druge strane, Rusima je pokretanje Srba bilo od izuzetnog značaja, kako bi preusmerili deo Turske vojske namenjene Ruskoj armiji, prema Srbima. Iz tih razloga su požurivali srpsku stranu da odmah krene u ratna dejstva protiv Turaka.
Srpske starešine, su se ubrzo sakupile, kako bi odlučile u kom pravcu treba udariti na Turke. Postoje različiti izvori za koji pravac prodora su se starešine odlučile. Prema jednima, to je bio pravac ka Nišu i Leskovcu, drugi govore o osvajanju Sićevačke i Grdeličke klisure, dok treći navode da je pored ofanzive na jug, bila i dalje u planu ofanziva u pravcu Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Međutim, na sednicama Sovjeta, pojavile su se nesuglasice među starešinama. Sukob je bio izazvan promenom vojnog komandanta južne vojske Petra Dobrnjca. Na njegovo mesto došao je Miloje Petrović Trnavac, kum predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta Mladena Milovanovića. Do ove promene je došlo na insistiranje Milovanovića, jer je želeo da pri osvajanju Niša od strane srpske vojske, opljačka i prisvoji mnoga turska imanja, uz pomoću svog kuma Miloja Petrovića. Promena u vojnom kadru, dovela je do velikog animoziteta između Dobrnjca i Petrovića. Na kraju rasprave oko rasporeda srpske vojske, donešeno je najgore rešenje. Vojska je bila podeljenja na pet odreda i upućena u različitim pravcima. Ovakva raspodela vojske bez pomoći Rusije, u startu je govorila o početku poraza.
Miloje Petrović sa vojskom sastavljenom od Resavaca pripadnika Ražanjske i Aleksinačke nahije i nešto Levčana nastupao je u pravcu Niša. Srpska vojska krenula je iz Deligrada ka Nišu 19. aprila 1809. godine, pod komandom Miloja Petrovića. Ustanička vojska stigla je pred Niš 21. aprila sa oko 16.000 boraca. Održana je sednica ratnog savet na kojoj je odlučeno da se odmah ne napadne Niš, nego da se pristupi opsadi turskog garnizona kako bi se Turci primorali na predaju. Glavna srpska vojska bila je raspoređena od Kamenice do Matejevca. U glavnom šancu u Kamenici nalazio se Stevan Sinđelić, u Matejevcu pod Belim brdom Petar Dobrnjašca Hajduk Veljkovim bećarima, na Ravništu ćuprijski vojvoda Ilija Barjaktarević, a na Repištu – mlavski vojvoda Paulj Matejić i u šancu na brdu Popadika bila je druga ustanička vojska itd. Sa druge strane Turski garnizon brojao je oko 3.000 vojnika, mada postoje podaci da je imao oko 10.000 vojnika što je realnije. Turskom vojskom komandovao je Huršid-paša. Pešadija i artiljerija bila je smeštena na niškoj tvrđavi i brdu Vinik iznad Niša, a konjica na prostoru od Niša prema Niškoj Banji.
Uprkos molbama Turaka da ne napadnu Niš, Srbi su ostali dosledni svom planu. Ali, veliko odlaganja napada je omogućilo Turcima da dovedu veliko pojačanje, kako bi se što lakše suprotstavili napadu Srba. Unapred obavešteni o trenutku napada, Turci su lako artikulisali i sprečili srpski napad. Oko šezdesetak Srba je ubijeno, dok se određen broj uspeo probiti, ali su bili opkoljeni i uhvaćeni. Poraz je pretrpljen zbog pasivnosti srpske vojske, što su iskoristili Turci i doveli pojačanje od prištinskog, prizrenskog, đakovičkog i leskovačkog paše u vidu od 10 do 15.000 vojnika. Kada su Turci dobili pojačanje iz okolnih krajeva izvršili su tri napada na srpske ustanike kod Niša, ali su brzo odbijeni. Nakon toga odlučili su da osim ovih napada na ustanike kod Niša preduzmu ispade i na drugim pravcima. Diverzijama kod Knjaževca i Sokobanje, Turci su imali nameru da oslabe srpsku vojsku kod Kamenice, u čemu su imali uspeha.
Kako bi se sprečili napadi Turaka na Knjaževac i Sokobanju, u pomoć je priteko Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac, što je u velikoj meri oslabilo vojsku na Čegru. Neophodna je bila velika količina oružja i municije zbog stalnih napada Turaka i novih snaga koje su Turcima pristizale u pomoć. Miloje Petrović je iz tih razloga poslao pismo u kome je od Sovjeta tražio neophodnu pomoć, kako bi se sprečila katastrofa ustanika kod Niša. Nažalost, pomoć nije stizala, a Turci su spremali konačan napad na ustanike kod Niša. Napuštanje logora kod Niša od strane Petra Dobrnjca i Hajduk Veljka, na kraju se ispostaviti kao ključan za poraz ustanika.
Nakon odlaska Petra Dobrnjca, njegov šanac kod Matejevca ostao je nebranjen, nakon čega je osvojen od strane Turaka. Time se bio otvorio put Turcima da direktno napadnu glavni šanac na Čegru. Turci su 30. maja napali čegarski šanac, ali su uz velike žrtve bili odbijeni. U zoru 31. maja 1809. godine usledio je glavni napad na Čegar pod komandom Šašit-paše. U napadu su učestvovale vojske prištinskog i vranjanskog paše, oko 15 do 20.000 vojnika. Turci su imali i rezervne snage pod komandom Ismail-paše. Turci su uvideli da od bitke na Čegru zavisi sudbina Niša, pa su iz svih snaga krenuli na Sinđelićai njegove ustanike. Dok su Srbi imali baruta držali su Turke na odstojanju. Ali kada je barut nestao, razvila se borba u samom šancu prsa u prsa. S obzirom na vrlo tešku situaciju i nemogućnost da se povoljno reši sukob po Srbe, Sinđelić je odlučio da Turcima nanese što više gubitaka. Odlučio je da puca iz kubure u barutanu u podzemnom skladištu.
Došlo je do velike eksplozije koja je pobila veliki broj Srba i Turaka. Čime je okončan boj na Čegru. Obe strane imale su veliki broj poginulih. Različita su tumačenja i podaci o broju stradalih, preživelih i stanja nakon boja na Čegru. Prema jednim navodima poginulo je 3.200 Srba i da su Turci zarobili sve topove i municiju. Prema drugim navodima preživelo je svega tri ili četiri ustanika. Prema pričanju Hadžije Srbina iz Niša Huršid paša je za svaku srpsku glavu davao po 25 groša. Zapovedio je srpskim ćurčijama da ih oderu, a nakon toga je te glave uzidao u nama danas poznatu Ćele-kulu.
Paša je naredio da se kože poginulih Srba odnesu na štavljenje i da se napune pamukom, a zatim ih je poslao u Carigrad. Glavni komandant jugoistočne vojske Miloje Petrović, uvidevši šta sedešava sa Sinđelićem i njegovim šancem, u poslednjem trenutku izbegao sigurnu smrt napustivši svoj šanac. Sa svojom vojskom pobegao je u pravcu Deligrada. Nakon pada glavnog šanca na Čegru, ustanici su se krenuli povlačiti u panici i bez ikakvog plana. To je jedan deo ustanika koštalo glave, a druge zarobljeništva.
Na kraju kao zaključak možemo reći, da su glavni uzroci poraza ustanika na Čegru bili: zakasnela Ruska ofanziva, nedostatak municije, nesloga među vođama i svakako najbitniji element velika brojčana nadmoć Turske vojske.
master istoričar
Mladen Stanković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
