Vladika Nikolaj Evropi: Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram…

“Gospodo i prijatelji! Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti.

Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli.
Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana.

Zahvalan sam lordu arhiepiskopu, Kenteberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem petim i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.

Gospodo i prijatelji!

Ceo dan juče, proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i Hrišćanstva.
Ja sam vidio, da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donešenog iz raznih krajeva imperije, u kojoj sunce ne zalazi.
Video sam, da je sagrađen od granita i mermera, koje su ispirali talasi stotine mora i okeana.
I da je ukrašen, zlatom i dragim kamenjem, donetim iz naj skupocenijih rudnika Evrope i Azije.
I uverio sam se, da se ovaj hram, s pravom ubraja, u jedno od arhitektonskih čuda sveta.

No, gospodo i prijatelji!
Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji, od ovog hrama.
Taj hram, se nalazi u srpskom gradu Nišu, i zove se ĆELE KULA.
Taj hram, je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda.
Naroda koji pet vekova stoji, kao stamena brana Azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope.

A kad bi sve, lobanje i kosti, bile uzidane, mogao bi se, podići hram, trista metara visok, toliko širok, i dugačak, i svaki Srbin, bi danas, mogao podići ruku i pokazati.
Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma.
Pet vekova, Srbija lobanjama i kostima svojim, brani Evropu, da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili, našim kostima, turske sablje, i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu.
I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća, koja leže između Rafaela i Šilera.

Za sva ona, bela i crvena stoleća, u kojima je Evropa, vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života.
Rečju.
Kada je Evropa, vršila smelo korigovanje, i Bogova, i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.
Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište.
I drugom rečju, dok je Evropa, postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže.

Na Vidovdan, 1389. godine, Srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život, za odbranu Hrišćanske kulture.
U to vreme, Srba je bilo koliko i vas Engleza.
Danas ih je, deset puta manje.
Gde su? Izginuli, braneći Evropu.
Sada je vreme, da Evropa Srbiji vrati taj dug…

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.