Šesnaest godina nakon petooktobarskih političkih promena u Srbiji, Nišlije su razočarane i gotovo da nemaju želju da govore o svojim izneverenim nadama. San o lepšoj budućnosti više ne postoji, a većina anketiranih saglasna je da Srbi ni 2000. godine nisu znali, a ni danas još uvek ne znaju šta je to demokratija. U ovom tekstu pročitaćete mišljenja običnih ljudi, vaših komšija i prijatelja, političari nisu anketirani – namerno.
Još jedan PETI oktobar, šesnaesti po redu. Šta se promenilo, kako živimo, čemu smo se nadali a šta smo dobili. Ovo su neki od odgovora Nišlija koji su imali želju da govore o ovoj temi.
“Videli smo svetlo na kraju tunela, koga nije bilo, a tek sada ga nema”.
„Sloboda, demokratija, kreativnost svih slojeva društva koje će dovesti do napretka u svim oblastima, od poljoprivrede do kulture i nauke. Jačanje solidarnosti među ljudima, očovečenje Srbije. Umesto toga dobili smo ogoljeni kapitalizam i pomajmunčeno živinče što se još čovekom zove iako Njegoševo zrcalo pokazuje drugačiju sliku.”
“Neki su očekivali nekakvu slobodu od nekoga ili nečega, drugi su očekivali da će se napraviti novi svet, treći su se bojali preslikane 1944. i novih oslobodioca znajući kako je bilo kada su oni bili oslobodioci. Malobrojni nisu očekivali ništa, jer su znali da će se ona devetnaestorica podžaveljati već 6. oktobra.”
“Kad je popodne sve bilo gotovo pamtim da sam rekla “a šta ćemo ako đavo nije toliko crn”? I evo, još ne znamo šta ćemo.”
“Možda se razlog za razočaranje nalazi u odgovoru na pitanje čemu se nismo nadali, mnogo pre nego čemu smo se nadali da ce se desiti posle 5.oktobra.”
“Mislim da smo obmanuti svi mi koji smo se borili protiv diktature. Mislim da ćemo jos dugo da se borimo protiv njih.Bar mi koji to želimo, možemo i koji smo još ostali u ovoj zemlji. Po meni, se sve ovo presporo odvija, valjda oni to i žele.”
“Većina je želela samo da ode Slobodan Milošević, koga su videli kao glavnog krivca za sve što smo preživljaval i ratove, inflaciju, sankcije, loš život. Očekivanja od “dolazeće demokratije” bila su potpuno nerealna jer su je nedostojni čekali (neobavešteni odakle to ona treba da dođe). Milošević je svrgnut i došla je demokratija (čekači još nisu shvatili odakle), koju još spoznali nismo. Seme demokratije se nije primilo. Valjda je zemlja nepripremljena, neplodna, ili joj klima ne odgovara. Biće da je ljudski faktor.”
“Najveći usud Srba “vođa” je: “PRE MENE NIKO, POSLE MENE POTOP”! Retko kome je Narod, država kojom “rukovode”, a trebalo bi da RUKOVODE, prosperitet, život dostojan Čoveka, LJUBAV PREMA PRIRODI I LJUDSKIM BIĆIMA bio na pameti. Vodio ih je lični interes, lično blagostanje,uskogrudost. Za Narod se marilo kad se imala lična korist!”
“Da se uspostavi savremeni kapitalistički i društveni sistem na iskustvima država poput Kanade, Danske (USA su preoštre za nas, prilično lenje, podmitljive i nepreduzimljive pojedince). Oslobađanje od komunističke ideologije i upadanje u zamku nacionalizma je postao nepremostiv faktor. I dan danas se očekuje propast USA i pobeda ruskog Istoka kod najvećeg broja intelektualaca. Ostali ljudi nižeg obrazovanja su bliži realnosti, ali i dalje ne znaju kom carstvu da se privole!”
“Ja ću da budem potpuno iskrena: pobegla sam iz OSNOVNE Škole tog 5.oktobra, da bih izašla na demonstracije sa dečkom dve godine starijim od mene, koji je bio moja prva ljubav. Niti sam znala šta znače demonstracije, niti šta znači rušenje Vlade, niti kako to sve izgleda u Beogradu ispred Skupštine. A 80 procenata svih osnovnih škola u Nišu je pustilo svoju zabludelu omladinu od 5-ih do 8-ih razreda tog dana, da sačine demonstrativnu masu, iako će tek godinama kasnije dobiti glasačko pravo i (možda) postati svesni toga šta su zapravo radili i za šta se “borili” tog dana, praveći buku i uzvikujući “DOS” i “Gotov je!”
“Ja sam očekivala samo jedno, da moj muž ostane bez posla, jer je bio prvi koji je bacio oružje ispred Vatrogasnog doma i odbio da krene za Beograd tj. odbio da oružjem krene na svoj narod. Iskreno, razmišljala sam samo o tome i bila nekako ponosna…mislila sam samo na narod ispred Skupštine, a da razmišljam o DOS-u i politici uopšte, nije bilo vremena. Malo je onih koji razmišljaju kako je policajcima, i onima koji ih čekaju kod kuće, u takvim i sličnim situacijama…nisu svi kukolj.”
“ Posle svega – ostajem bez teksta. Stranci platili domaće nezadovoljnike da urade za njih posao.A sami smo mogli mnogo lepše da uredimo zemlju, bez napada i pljačkanja sopstvene Skupštine. Epilog doživljavamo sada”.
“Nadali smo se da će stručnjaci da budu gde treba a dobili smo partijske “kadrove” koji su uništili neznanjem mnogo toga, a taj se trend nastavio do današnjeg dana, jer u partije ulaze samo karijeristi koje ne zanima ni narod ni boljitak.”
“Nadali smo se da “će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj” i nismo prvi koji su se razočarali pošto sloboda obično peva onako kako je hor uvežban i koliko su članovi talentovani. A mi mislili da je sve samo do dirigenta.”
“Da smo bili pametni da 4. oktobra pročitamo ČUJTE SRBI, ČUVAJTE SE SEBE dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, o 5.oktobru danas bi pričali kao o običnom danu u kalendaru. Ovako, jednima je doneo vlast (sa svim mogućnostima branja plodova na tom drvetu), a drugima razočarenje i ogorčenje. Ne spadam ni u jednu od ove dve grupe. Meni je potvrdio uverenje da pametan čovek misli isključivo svojom glavom i nema kolektivno mišljenje, a boljim sobom popravlja ovaj svet.”
“Šta smo imali-velike snove…šta smo dobili- srušene snove. Najviše sam razočarana što su nam uništili svaki atom snage i volje da se borimo za demokratiju, slobodu, za te naše snove, da opet dižemo revolucije. Sada smo samo rezignirana masa koja pitaj boga kada će opet imati dovoljno snage da proba da ovde opet menja bilo šta.”
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
