Boemski način života je mnogo više od kafana, starogradskih pesama i pića. Može se reći da je niška kafana oličenje boemije, jedna reč sa sa hiljadu slika, doživljaja i godina iskustva. Nijedan srećan ili tužan trenutak u čovekovom životu nije bio pravi ako nije bio ovekovečen u kafani uz pesmu. Danas, u Nišu pravih kafana sa dušom nema, ali i dalje postoje gradske pesme koje peva niški čuvar boemskog života u našem gradu. Upoznajte pacifistu i altruistu, pevača stare i gradske muzike u Nišu, „Don Bucony-ja“.
Iako mali ljudi koji vole gradske pesme, koja se svira isključivo „na uvce“ u prijatnom ambijentu ne zna da ih peva Slaviša Aranđelović. Oni u stvari poznaju Don Bucony, kako ga svi zovu, legendu boemskog života u Nišu. Kako kaže, dugo godina je bio u kafani i pevao ponekad u društvu političara, sportista i poznatih ličnosti, ali je najviše voleo obične građane koji su svoju dušu želeli da nahrane muzikom starog Niša.
„Od malena sam pevušio po kući i slušao sam muziku sa tv ekrana, na kome su u moje vreme bila samo dva kanala. Na radiju je bilo i zabavnjaka i pravih narodnjaka i svaki ton mi je ulazio u dušu. Još u osnovnoj školi sam prvi put bez ikakve treme zapevao na nekim priredbama i takmičenjima i posle sam od pevanja na privatnim skupovima, pred odabranom publikom, zarađivao džeparac. Svirao sam u početku harmoniku, kasnije klavijature, ali se nisam muzički obrazovao. Možda je to moja najveća greška u životu. Roditelji su me savetovali da upišem neku drugu školu i završio sam elektrotehničku, ali sam zbog ljubavi prema pevanju ostao u muzičkim vodama i postao gradski kafanski muzičar. I ljubav svog života, svoju ženu, upoznao sam u kafani. Niški bend „Zlatna nota“ sa pokojnim Dobrivojem Petrovićem – Olijem me je svojevremno angažovao i učio pevanju“, priča nam Don Bucony.
Prvi zvaničan i profesionalni poziv da nastupa dobio je 1985. godine od tada čuvenog benda „Niški veseljaci“ koji su svirali u Domu omladine odnosno Oficirskom domu.
„Kao srednjoškolac između treće i četvrte godine bio sa oduševljen njihovim pozivom, jer sam uz njih mogao da se razvijam i mnogo toga naučim. Tako je sve i počelo. Zarade su bile fenomenalne, novac smo primali preko žiro računa banke i možda je samo direktor objekta imao veću platu od nas muzičara. U to vreme pevalo se samo po hotelima „Ambasador“, „Park“, zatim u Niškoj Banji i malo kasnije u „Amerikanac“ kafani“, priseća se kroz osmeh niški stargoradski i kafanski pevač iz Niša.
Današnja muzika se svela na turbo folk u nekoj diskoteci ili klubu. Mladi se vesele, ali više zbog samog provoda, ali ne i da cene i da uživaju u notama gradske a ne „seljačke“ muzike, objašnjava nam Don Bucony.
„Danas više niko ne dolazi u kafanu da sluša muziku i više niko ne obraća pažnju na kvalitet muzike. Bitna je samo brza i luda atmosfera. Na sreću, postoje Nišlije koje i dalje cene dobru muziku i gradske pesme. Oni sada ne izlaze po gradu, ali tim ljudima ja i danas pevam kad god me pozovu. Ranije sam radio u niškim restoranima, a poslednjih osam godina u restoranu Radio Niša – „Olio“ bez ijednog slobodnog dana. Moj glas se čuo i u „Akordu“ i ljudi su dolazili zbog moje muzike“, priča Don Bucony.
Don Bucony je i otac trojki: Emilije, Lazara i Anđelije, koji imaju 13 godina i kojima povremeno, kako kaže, pušta „pravu“ muziku Zdravka Čolića, Olivera Dragojevića, naše lepe balade. Smatra da su današnje generacije drugačije i svojoj deci ne brani da se zabavljaju uz bilo koju muziku koja im prija.
„U mom autu nemam ništa od moderne muzike. Dok vozim volim da mi sa uređaja svira i domaća i strana muzika, ali najviše su to balade i instrumentali. Kada bih ocenio nekog današnjeg muzičara koji mi prija, to bi bio jedan od, po meni, najkompletnijih muzičara, Haris Džinovići, ali cenim i rad pokojnog Luisa. Za kafanu su neprevaziđene pesme Džeja, Rođe Raičevića i neke sporije od Ace Lukasa. Kao lokal patriota moram da spomenem „Kerber“ i „Galiju“ i njihove pesme uvek pevam, naročito ako gostujem u nekom drugom gradu ili u nekoj drugoj državi, kako bih se sa ponosom kao pevač iz Niša i sa njihovim pesmama predstavio publici“
Ono što je zanimljivo za Don Bucony-ja i njegov duo Švaba bend je to što su među prvima u Nišu došli na ideju da sviraju i nastupaju kao jedan vokalni solista i jedan klavijaturista. Na taj način uspešno su radili 20 godina. Za taj period shvatio je, kako nam je otkrio, da su Nišlije prave merkalije i veseljaci.
„Sada takvi nastupi nisu neobični, ali za to vreme jesu bili. Ranije sam nastupao sa celim bendom do 90tih godina prošlog veka. Zbog krize smo putovali, svirali i pevali jedno tri, četiri godine i to najviše Švajcarskoj. Zabavljali smo uglavnom Srbe i ljude sa celog prostora bivše Jugoslavije. Mislim da samo u kafani može da se desi da na jednom mestu budu i Srbi i Bosanci i Hrvati i Slovenci i da bude sloge. Posle 90tih, na svakoj svirci bio je i fudbaler Dragiša Binić, koji je u kafanama poznat kako dobar gost i koji ceni dobru muziku. Pored njega smo upoznali celu estradu, a onda i sarađivali i svirali sa našim muzičkim zvezdama. Neposredno pre početka bombardovanja 1999. godine dobili smo ponudu da snimimo „ploču“. Bio je u pitanju ozbiljan i veliki projekat sa Marinom Tucaković. Čak je bio ugovoren i ulazak u studio, ali su nas nesrećna vremena sprečila. Možda ću nekada snimiti nešto… kako bi ostalo nešto iza mene i ostavio svoj pečat u starogradskoj muzici… razmišljam o tome“
Don Bucony, kako kaže, ne može da izdvoji jedno veče koje mu je posebno ostalo u sećanju, jer je bilo „mnogo lepih druženja i pevanja kako u inostranstvu, tako i u drugim gradovima Srbije, a naročito u Nišu. Vreme je prolazilo i umorio sam se od kafane“. Sada peva samo na poziv prijatelja, a u međuvremenu se bavi ugostiteljstvom. Umesto kafane otvorio je, na naše zaprepašćenje, italijanski restoran „Una Volta“ u centru Nišu i u kome nema žive muzike!
„Prezasitio sam se kafane, ali ne i starogradskih pesama. Rešio sam da otvorim italijanski restoran. Naši ljudi vole pizze, paste i ostale italijanske specijalitete. Meni smo osmisli moj ortak iz Podgorice Zoran Davić i ja, i dobro nam ide. Volim da kažem da je naš restoran kao Novak Đoković. Naime, kao i što su roditelji Novaka morali da ulažu u njega da bi postao ono što jeste danas, tako slično se odnosim prema restoranu Una Volta. Sa partnerom ulažemo u njega, da bi i dalje bili restoran u Nišu i šire, sa najvećim menijem i sa možda najmanjim prostorom. Kuhinja je, pak, velika. Iako su nam drugi govorili da to može biti promašaj, cilj nam je bio da ponudimo mirniju varijantu, kutak dobre i specifične hrane. Međutim, nalazimo se blizini poznatih hotela, dolaze nam i stranci koji ne bi jeli svaki dan pljeskavicu, i razvijamo restoran po našoj viziji koju i Nišlije dobro prihvataju“
Na naše pitanje koja kafana liči na prošla vremena, Don Bucony kaže da takvih u suštini nema, osim Stare Srbije, ocenjuje Don Bucony. Neke kafane su zadržale ambijent starog Niša, ali ne i atmosferu koja se pravi sviranjem i pevanjem starih i gradskih pesma. Ipak, priznaje da postoje mesta gde se barem, kako kaže, čuje akustični zvuk.
„Mladim muzičarima poručujem da cene više sebe i da ne misle da je sve u novcu. Bez obzira kome pevate, da li je u pitanju mala ili velika publika, ona koja je platila muzičare ili nije, bitno je da pevate iz srca i duše“
Uz stihove njegove najomiljenije pesme Rođe Raičevića ispratio nas je i pozvao na sledeće druženje koje će, kako obećava, biti uz zvuk gradskih pesama.
„Svaki čovek ima dragu,
Svaka briga ima nadu.
Sunce posle kiše dugu,
Moja ljubav samo tugu.
A ja imam tebe, a ko da te nemam.
Dodješ pa nestaneš, ljubiš pa prestaneš,
Hej to me boli.
Što nisam ni prvi a nisam ni poslednji,
Koji te voli….“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
