Negde sam pročitao da se svake godine u Srbiji organizuje oko 1.000 manifestacija. Vozeći ka Oblačinskom jezeru, razmišljao sam – treba li nam još jedna?
Oblačinska višnja počela je da se gaji u merošinskoj opštini pre šezdesetak godina i po tome je opština bila poznata u Evropi i na drugim kontinetima. Od višnje su živele mnoge porodice. Postoje i druge višnje, ali je ova najkvalitetnija. Devedesetih godina je bilo teško prodati plod višnje u inostranstvu, pa su neki poslovni ljudi odlučili da izvezu ogromnu količinu sadnica višnje. Tih godina je propadala i hladnjača u Aleksandrovu. Ostatak znamo. Ove godine kilogram višnje prodavao se za četrdeset, pa čak i trideset dinara. Višnjari su nezadovoljni. Mnogi su pozajmili novac. Računali su da će moći da vrate od prodaje višnje.
Opasno je ovih dana pominjati višnje u selima merošinske opštine, a još opasnije organizovati „Dane višnje“. Organizatori su na mukama. I oni imaju zasade višnje, mnogi od njih nisu ih ni brali. Znaju oni šta je muka, koliko košta obrada voćnjaka, koliko su dali za đubrivo i hemijska sredstva. Treba li još više ponižavati višnjare? – Ne! Ove godine nećemo praviti veliku proslavu – odlučuju organizatori. Posle nekoliko dana stiže obaveštenje da će manifestaciju novčano pomoći Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacije. Početkom marta ove godine iz Kancelarije za lokalni i ekonomski razvoj na Konkurs za dodelu sredstava radi organizovanja manifestacija poslat je program manifestacije „Dani višnje“. Sredstva se mogu upotrebiti samo za realizaciju manifestacije. – Imamo li pravo da budemo neozbiljni? Hoće li nam opet odobriti neka sredstva za druge namene ako čuju da smo tražili novac, a sad ga nećemo? Taj novac neće moći da se uplati drugim opštinama jer je konkurs prošao – razmišljju organizatori. Manifestacija će biti organizovana – odlučuju.
Evo me na manifestaciji! Na obali jezera već se sprema riblja čorba, okačene zastave takmičara. Došli su iz Niša, Aleksinca, Pirota, Makedonije… Sa desne strane prodaju se razni proizvodi. Prilazim prodavcu kožuha. Kožuh nisam video sto godina, podseća me na detinjstvo i mnoge osobe koje su ga nosile, a danas nisu žive. Pored njega prodavac bombona, nekad su se te vrste zvale lutke, danas, ne znam. Nedaleko, u hladovini drveća stoji poljoprivredna mehanizacija i oprema. Pažnju mi privlači simpatična zelena boja „Ferari“ traktora. Prilazim, razgledam… Prilazi mi tip prijateljski raspoložen. Razgovaramo. – Da, mi smo uvoznici „Ferari“ traktora za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. Osim traktora, specijalizovanih za voćarstvo i vinogradarstvo, uvozimo i priključne mašine 15 kompanija iz Italije. Ovo radimo skoro četiri godine, a sedište firme nam je u Merošini – objašnjava Dejan Petrović, vlasnik firme „Dani“.
Polazim ka restoranu, primećujem mnogo novinara, poznata lica sa malih ekrana, razgovaraju pred kamerama sa raznim ljudima. Desno postavljena izložba pečuraka i proizvodi od meda. Prilazim štandu sa pečurkama, razgovaram sa ljudima Gljivarskog društva „Niš“. I oni su raspoloženi za razgovor po ovoj vrućini. Kažu da su bili jutros na Malom Jastrepcu i sakupili četrdesetak vrsta gljiva. Sve one stoje pred nama na stolu. Objašnjavaju mi da pečurke i gljive nisu isto, a onda mi dugo pričaju o nekim vrstama. Pokazuju mi vrste koje su lekovite, a koje su veoma otrovne. Ove otrovne su mi lepše. Prolazim pored pčelara jer sam na drugoj strani ugledao lepo aranžirane specijalitete od višnje i stara srpska jela. Pored proizvoda postavljene cedulje sa imenima raznih udruženja. Kažu da će posle ocenjivanja žirija moći i da se proba. Ko će toliko da čeka!?
Ulazim u restoran, dve sale su rezervisane za manifestaciju, a glavna sala za goste. Pored portala okrenutog jezeru deca igraju šah. Nekad sam voleo da igram šah. Primećujem da ljudi prolaze pored stolova i posmatraju, polazim da im se pridružim. Odakle ovoliko dece u našoj opštini koja igraju šah? Posmatram šahovske figure, decu, njihovo nervozno cupkanje, grickanje noktiju. Primećujem sistematičnost u otvaranjima. Kasnije saznajem da u Merošini postoji škola šaha i da njeni članovi igraju protiv šahista iz Prokuplja. Odlazim do seniora i tamo su takmičari mnogo opušteniji, šale se međusobno i stičem utisak da se dobro poznaju. U njihovim potezima nema mnogo „knjiškog znanja“, ali ima rutine. Svi oni imaju veliko iskustvo u igranju šaha. Najstariji među njima, ima 83 godine. Mile Milankin iz Krajkovca – sam se predstavlja. Kaže da šah igra već sedamdesetak godina.
Opširnije i galerija fotografija na Merošinske vesti
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
