Bivali smo mi i gori ljudi ali se viđalo više osmeha na licima. Suvišno je nabrajati ulice, autobuse, nervozne vozače, pošte, banke, razne čekaonice u kojima caruje stres. Pognutih glava, nemo ljudi čekaju ili tresući nogom nervozno uz bljuvanje vatre jedan na drugog. To je slika mojih sugrađana. U većini slučajeva. Nema one zdrave buke na koju sam navikla. Možda u ponekom parkiću za decu i kućne ljubimce.
Sećam se samo pre pet godina prilikom posete Zagrebu bilo mi je nešto čudno dok sam šetala ulicama, dok mi moja prijateljica Helena koja me je ugostila nije otkrila da mi je TO što je drugačije, tišina. Beograd je mnogo bučniji, kod vas ljudi stalno nešto komuniciraju, rekla mi je tada, pune su ulice i tokom radnog vremena, priča se, smeje se. I u Zagrebu da, ali mnogo manje. Nekako drugačiji temperament.
Ali mi se nismo utišali zbog temperamenta. Nismo ni savili kičmu. Precvikali su nam je. Ja svoju krpim, ne znam kako vi? Lepim super lepkom zvanom – E neće vam ga majci! I tako se umirim zdrobljena umorom pa onda polepim deliće sebe i kažem, uh dobro, opet čitava! Ali zakrpljena, majku mu.
Bežala u knjige, nije pomoglo. Bežala u pozorište, jok, bežala u vesti iz drugih civilizacija da ne ostanem tupava, nič! Toliko je bombardovanje, kasetni sistem, mada se najbolje ne razumem u te bombe, bitnošću svih koji se igraju politike. Veštačko disanje da mi daju, ne bi našli u zemlji Srbiji taj kiseonik!
Sve je kao političko obdanište. Deca iz tog obdaništa nemaju druge igračke do nas. A mnogo im se dopalo da se igraju, do penzije dete u njima. Pa zar to nije divno, za njih, mislim?!
Bespomoćna kao reka u koju bacaju đubre a ona nema moć da ih u tome spreči, koprcam se, kao i mnogi, nogama o parče bistrog nezagađenog rečnog korita. I mala sam igračka, sasvim nepoznata, mogu biti i od plastike i od vune ili od mermera ili porcelana, svejedno je.
U obdaništu politike bitno je koliko je tih igračaka na broju i da li su dobro složene u svoje korpe, na kraju žurke.
Možda bi bolje prošla da sam izborni listić po kome žvrljaju. A posle sve se to broji koliko već deca znaju da broje i da se zabroje, pišu se naslovne strane o krađi, ili ko je izdominirao, šeruju se statusi, vrcavi. Sve smajlići, hahići, ljutko, eto Facebook dušu dao da se naizražavamo u granicama koje su nam date!
Dok na ulici sve više onih u majicama od pre deset godina, ljudi sa dva do tri zuba, pune bolnice mladih, na beogradskom asfaltu sve manje buntovnih grafita, muzika je evrovizijska i pinkovska i grandovska i sve to onako happy, a oni smisleni bendovi u GETO spakovani… svedeni na DEMO status.
Nije ni malo nalik gradu koji sam poznavala 40 godina. I nema one zdrave buke, nema Partibrejkersa i kamiona, ostao je grafit gde tek poneko, kao Mohikanac objasni ko je taj Cane.
Beogradu nedostaješ, Cane, da izbrejkujemo tu žurku
Tekst je inspirisan fotografijom grafita u Beogradu by Marko Cvetkovic
Izvor: slucajni.wordpress.com
Olivera Ristić, rođena i živi u Beogradu. U srednjoj školi se obrazovala za žurnalistiku i jedno vreme radila kao novinar. Potom studirala na Filološkom fakultetu srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću, upuštajući se u rad u kulturi, marketingu. Trenutno radi kao analitičar medijskih objava. Autor je zbirke poezije „Snovi i beleške“ , brojnih kratkih priča objavljivanih u književnoj periodici. Autor je bloga Slučajni bloger / https://slucajni.wordpress.com/ . Bori se za vrednosti u kulturi i ima svoju facebook grupu Čitalište lepote i slobode – https://www.facebook.com/groups/1548845408734982/?fref=ts Bavi se i izradom elektronskih knjiga i izdavaštvom u agencijii http://www.truedesignsr.com/
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
