Volim sve pukotine u svom životu jer kroz njih dišem!

Volim sve pukotine u svom životu jer kroz njih dišem!

18:03
2095
0
Niške Vesti
PODELI

Pričajući sa osobom koja mi je nekada bila vrlo bliska o razlozima zbog kojih sam se naglo i bez reči povukla iz višegodišnjeg intenzivnog druženja, rekla sam joj „Između nas su se pojavile brojne pukotine, a ja nisam videla smisao u tome da ih krpim ili premošćujem“…

Moj „nestanak“ u njenim očima bio je nagao, iznenadan, neočekivan. Za mene je pak on bio posledica dugog unutrašnjeg lomljenja, dok mi se konačna odluka nije jasno ukazala. Kao kada voda kaplje iz pokvarene slavine. Vremenom te svakodnevne kapi obrazuju nešto što nas poplavi.

Njoj je moje povlačenje ukazivalo na kukavičluk. Ja, nasuprot tome, verujem da je ono stvar čojstva. Kako to objasniti: povukla sam se bez ijedne reči kako bih je sačuvala od mog gneva, od sebe koju ne volim, od sebe koje bih se naknadno stidela, od gorkih rasprava što bi izazvale kajanje… (Nije mi neobično: u našem društvu, ne poznajući dovoljno fenomen čojstva, često ga proglašavamo kukavičlukom, a hrabrost nam je ništa drugo do bezobrazluk, neuviđajnost, brzopletost, nepromišljenost, bahatost. Nije hrabrost ujesti drugoga za srce.)

Pustila sam vreme da uradi svoje.
I nisam pogrešila.

Oslobođena povređenosti i uvređenosti, ostali su u meni poštovanje i zahvalnost što je ta priča bila deo mog života.


I kada mi je, valjda uporedbe radi a ne iz kakve konkretnije namere, kazivala kako ona postupa sa pukotinama (rešava u momentu, pokriva ih), kako gradi život i veze unutar njega težeći uvek ka vrhu… podsetila sam sebe da smo svi mi zasebni sistemi što plutaju beskrajnim prostranstvima… nekada se dotičemo tako da blještavo varniči parče kosmosa oko nas, nekada smo svetlosnim godinama daleko.

Nije mi bila daleka u ovom delu razgovora. Razumela sam njen način funkcionisanja, razumela sam iz toga još više vlastiti: ja ne znam oblik svog života, niti bih umela da ga ikako opišem. Ne znam čemu uvek težim, ali znam da to sigurno nije vrh. Mislim, štaviše, kako nekada težim i dnu. Ma kako to zvučalo.


Ako bih rekla: težim da sledim sopstvenu misiju, štipa me jedna sumnja: otkud ja mogu sigurno da znam šta je moja misija i da li je dostojno sledim. Ako bih rekla: znaš, znate… težim ka svom duhovnom maksimumu, zvučala bih sebi gordo, nadmeno. Opasan je žderač taj duhovni ego, ne sme se hraniti, treba ga stalno stavljati u asketski položaj.
Ne samo da ne znam čemu težim, ja čak ne bih umela ni da se mapiram.
Uostalom, možda gledamo u pogrešnom pravcu onda kada počnemo da gledamo u samo jednom pravcu…

Nemam pojma.
Znam samo da nisam celovita. Nije mi potreban mikroskop da vidim pukotine i prazne ruke, bez materijala za popravku rupa. I ne želim da ih popravljam.
Volim sve te pukotine u svom životu, jer kroz njih – ja dišem!

 

Piše: Milica Vučković

 

PODELI

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *