Pih. Napolju kiša “kao” pada, ali nije ni normalna kiša, nego ona najsitnija, mikroskopska.
Sedim tako uzaludno u sobi, koja je po ustaljenom običaju, naše nam drage Toplane, hladna kao kapela. Ustadoh da se malo razmrdam i pogledah kroz prozor. Magla. Koliko li bi to bilo neoriginalno da sad pišem o magli?
Kapiram jedno, da su svi ljudi (ako ne svi, većina) koji su uzeli da pišu, bar jednom napisali nešto o magli i to onaj fazon kako baš, baš “gotive” maglu, jer su verovatno toliko čudni i neshvaćeni, da “gotive” samo stvari koje nikom nikad ne bi pale na pamet i koje niko ne “gotivi”.
TOLIKO gotive maglu da je se ne sete sve do novembra, decembra, gde nastupaju te maglovite nedelje i BENG, eto njima teme za pisanje. Ustvari, nema ničega lošeg u pisanju u magli, to samo iz mene govore ljubomora i posesivnost za stvari koje volim.
Uvek sam imao taj trip da stvari koje volim, baš toliko dobro, krajnje volim, da je jednostavno glupo da ih voli još neko, jer taj neko, sigurno ne radi to baš toliko dobro kao ja.
Isto tako, kada otkrijem neki novi bend, za koji nisam dotad čuo, jednostavno nemam zelju da to istog trenutka podelim sa nekim, jer valjda negde u mojoj podsvesti verujem da će još nečije obozavanje i fasciniranost prema tome da potisne moju. I polako, ali sigurno, dolazimo do jedne elementarne stvari , ako voliš nešto, po nekom automatizmu, to će te i usrećiti. Ili BI trebalo da te usreći ……
Pazi kad, ono, čitajući neke knjige, padne mi na pamet, u stvari sklopim kockice da u srednjem veku usamljenost uopšte nije postojala. Ili skoro nije postojala. Ljudi su čitavog zivota jeli, spavali, molili se, radili, veselili se, rađali i umirali sa nekim, za nekog.
Kao što reče jednom prilikom čuveni Dzim Morison: “Ne razumem zašto se ljudi boje smrti koja traje samo tren, kada zivot više boli …“ . No, skrenuh s teme. danas, usamljenost je gotovo uobičajena, skoro se podrazumeva. Nekada je biti usamljen značilo biti drugačiji.
Danas, koliko vidimo oko sebe, nije tako. Strepnja da će ostati sami uteruje strah u kosti milionima ljudi. Ovaj strah prerasta u paniku i očajanje načešće u vreme praznika, kada se usamljenima sa svih strana smeškaju vesela lica onih koji uzivaju sa porodicama.
Da bi bio srećan u samoći, čoveku su potrebni bliski ljudi koje voli, sa kojima moze da provodi vreme i deli te posebne trenutke. Usamljenost nije u tome što smo sami, nego što ne postoji nešto za čim čeznemo …
Autor:
Novaković Č. Milan
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
