Tanja Bošković, jedna od najlepših srpskih glumica, misli da je nepristojno u njenim godinama pričati o lepoti. U penziji je već četiri godine, a igra dvadeset predstava mesečno i to je njen izbor. Leto provodi radno, članica je žirija pozorišnog festivala u Tivtu, pa je zato ne viđamo u Nišu u vreme Filmskih susreta. Za mlade glumce koji su na početku karijere nema savet, kaže da su u “očajnoj situaciji”.
O PENZIJI, PREDSTAVAMA I LEPOTI
NV: Dugo niste bili u Nišu, zašto vas nema na Filmskim susretima?
Tanja Bošković: To je letnje doba i ja sam tada na moru. Već treću godinu sam u žiriju „Purgatorija“, jednog fantastičnog pozorišnog festivala u Tivtu, tako da sam tada još uvek zauzeta.
NV: U pozorištu ste vrlo aktivni, u kojim predstavama igrate?
Tanja Bošković: Imam više od deset naslova, bolje da vam ne kažem (smeh). Ja kao početnica, iako sam u penziji već četiri godine. Igram dvadeset predstava mesečno što je mnogo, uključujući i putovanja.
NV: Da li to znači da ne mogu bez vas?
Tanja Bošković: Nije da ne mogu bez mene, valjda sam im „udobna“.Vrlo je jednostavno sarađivati sa ljudima koji su u penziji. Doduše, mi možemo da biramo kad hoćemo, koliko hoćemo, šta hoćemo. Sve možemo i ništa ne moramo i to je najlepša pozicija koju sam do sada imala u životu.
NV: Da li planirate snimanje neke tv serije ili filma?
Tanja Bošković: Pozorište ne odbijam, tv serije me više neće videti. Ponekad neki film- da. I to mali. Da nemam mnogo dana na snimanjima. Ne mogu više da se iscrpljujem. Drugo, ja već nekoliko godina nemam godišnji odmor zato što radim i leti. U Tivtu igram svoje predstave. Ne mogu da putujem više. Dvadeset predstava na različitim krajevima, ne samo ove zemlje. Vratila sam se iz Švajcarske nema deset dana. Pravo da vam kažem, ne zanima me više. Ono od sadržaja što mi je nuđeno do te mere liči na nešto što sam već videla, da nemam nikakav izazov da radim. Poslednje što sam uradila je Bergmanova „Jesenja sonata“ u Ateljeu 212, reditelj je bio Jagoš Marković. Za moj ukus je to izvanredna predstava.
NV: Kako provodite dane kada nemate predstave?
Tanja Bošković: Kada nisam u pozorištu imam ispunjen dan. Kuvam, perem, sve radim. Sve najnormalnije ljudske, odnosno ženske poslove po svojoj kući i dvorištu. Stvarno mislim da žena kad hoće može da opere i stepenište u svojoj zgradi i da nikakav problem neće imati sa linijom. Ne treba da leži, kao što se meni nekada dešava, ne treba da gricka ništa, kao što ja radim nekada. Prema tome, veoma se mučim sa svojom vitkom linijom, ali kad dođe proleće biće mi mnogo lakše (smeh).
NV: Vi važite za jednu od najlepših srpskih glumica. Da li je to bila prednost?
Tanja Bošković: Nemojte preterivati, hvala, već je neukusno. Ja imam 64 godine i dosta je bilo priča o mojoj lepoti. To nema nikakve veze sa mnom. Božja volja. Hvala mojim roditeljima. Mnogo bitnije je da sam zdrava. Zdrava. A sada da pričamo o lepoti u ovim godinama, sramota me.
OČAJNA SAM ZBOG MLADIH GLUMACA
Tanja Bošković se nikada nije udavala, ali ima dvoje dece sa rediteljem Dejanom Karaklajićem. Sin Đorđe živi u Americi, a ćerka Lana Karaklajić, je takođe glumica.
NV: Vaša ćerka je pošla vašim stopama, da li ponekad potraži neki savet?
Tanja Bošković: Dobila je neke dobre ponude i dobro napreduje, srećna sam zbog toga. Nema nikakvu pomoć ni sa jedne strane. Nikada me nije ni pitala za savet. Mislim da bi precrkla da bilo šta traži (smeh). Ona ima svoj život i ja sam zadovoljna zbog toga. Hoću samo da vas podsetim da se više niko ne zapošljava u pozorišta, da je Vlada Srbije donela zakon po kome mladi glumci ne treba da se zapošljavaju. Prema tome, veoma im je teško i direktno se osećam jezivo zbog toga, ali sa druge strane ona krči svoj put boreći se kako zna i ume.
NV: Kako vidite današnju pozorišnu scenu u Srbiji?
Tanja Bošković: Potpuno me hvata očajanje što nam ansambli stare, uloge dobijaju neke mlade žene koje tek izađu sa Akademije. Posle odigranih glavnih ili sporednih uloga bacaju ih kao potrošen papir. Ostaje im snimanje reklama ili učešće u rijalitima. Potpuno sam očajna zbog toga jer sam zapamtila vreme kada su Stupica (Bojan Stupica) i Muci (Ljubomir Draškić) pravili ansamble. Bilo je potrebno da mladi glumci stasavaju, da prođu neophodne korake. Nikada nije bilo procene na osnovu jedne premijere, nego su svi bili izloženi procesu rasta i razvoja. Da li više nema ljudi koji o tome vode računa, ili je sve postalo roba, u svakom slučaju nisam zadovoljna.
NV: Koja je vaša poruka mladim glumcima?
Tanja Bošković: Sramota me da bilo šta kažem mladim glumcima. Osećam se odgovornom što se nisam borila više da zaštitimo ovaj mali glumački stalež. Nas je, srazmerno Srbiji, veoma malo. Da ih zaštitim od onoga što im se sada dešava. Sramota me, eto to mogu da im kažem.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
