Čini mi se da već godinama unazad u ovom periodu čitavu Srbiju muče dva “problema”: sneg u decembru koji je iznenađenje (!) i gomila nekih proslava, slava i ostalih prilika da se jede, pije i troše enormne količine novca,koji po pravilu nemamo.
Meni su, negde, najzanimljivija proslavljanja nastupajuće godine koje (nekad po dve i više nedelja pre roka) organizuju razne državne, a i ostale, firme i institucije, uglavnom po više puta, po više različitih osnova, u različitom sastavu i sa različitim platiocem ceha.
Zvanična proslava, ona najveća i najmasovnija, počinje dobranim pripremama od jedno mesec-dva dana unapred zbog zauzetosti termina, “jer svi slave, a u Nišu nema dovoljno pristojnih kafana za taj broj ljudi”. Tu do izražaja najčešće dođe predsednik sindikata i njegovi poverljivi ljudi (žene) od ukusa sa kojima idu od kafane do kafane i “ugovaraju” uslove – gde, kada, kako, koliko… Onda se sprovede detaljna analiza iza nekih zatvorenih vrata šta je tu (i kome) najisplativije, najpovoljnije i nekako podalje od centra grada. Šarena odluka o datumu i mestu svečanog događaja jednog tmurnog jutra osvane na ulaznim vratima, tamo gde obično treba da piše radno vreme predmetne institucije, sa sve cenom i načinom plaćanja, uz napomenu koliko sindikat dotire svoje članove kao nagradu za vernost i odanost. Broj mesta je obično ograničen, čime i zašto, ne zna se, jer dotične večeri u istom prostoru i u isto vreme proslavljaju i još neke firme, valjda zato da se malo promeša krv. Oni koji nisu odani i verni sindikalnoj organizaciji, ili nisu ni pozvani, ili plaćaju punu cenu. Kad svi zainteresovani dobiju informaciju o proslavi, metodom rekla-kazala, delegirani članovi sindikata krenu da prave spiskove i rasporede sedenja, i danima im je to glavni posao, mada platu primaju za neke druge (radne) aktivnosti u radno vreme. To je tek prava noćna mora! Ko će sedeti pored koga, ko sa kim, ko bliže, a ko dalje ulazu/izlazu/toaletu/muzici, ko leđima okrenut središtu sale i šta već. Gore nego svadba! Šta će tu koga zapasti, zavisi od milosti i sindikata i sindikalnih poverenika!
Koleginice, a sve češće i kolege, krenu kao pomahnitali da jure od prodavnice do prodavnice u potrazi za odgovarajućom toaletom za svečanu priliku i da opsedaju krojačke salone svojim jedinstvenim idejama, kako se ne bi slučajno dogodilo da imaju istu haljinu kao neko od prisutnih. Ne pitaju šta košta, a obično ni da li je odabrani model primeren za proslavu tog tipa, preuranjenu i polu-službenu. Zakazuju se frizure, šminka, nadogradnje noktiju, trepavica i kose… Jedino nadogradnja pameti nije na spisku ni za to veče, ni za ostatak života.
Onda dođe i to veče, čisto da skrati muke oko tako opsežnih priprema, a i pisalo je na onom flyer-u. Destinacija prebukirana. Na ulazu svako nekog čeka, što da ne ulaze sami u veliku salu, što da prvi ždraknu ko je kako namontiran. Znam jednu što kad god dođe do ulaza pomisli da je pogrešila jer nikog živog ne prepozna na prvi pogled, mada ima i neku dioptriju, pa je to možda zbog toga! Ko ima kratku kosu za tu priliku napravi lokne do pola leđa; ko ima sitne oči, za tu priliku izgleda kao ona sova buljina; ko nikada nije obukao ništa drugo sem farmerica i patika, za tu priliku se šepuri u Boss-ovom odelu (sa sve etiketom na rukavu, za koju mu niko nije rekao da se skida) i lakovanim cipelama, itd. Kad se konačno prepoznaju i posedaju po ustanovljenom spisku (na kom uvek ima propusta i grešaka), veselje može da počne. I počne! Hrana i piće za sve pare, muzika i đuskanjac do zore! Sevaju gola leđa i duge (a i one kraće, deblje, mršavije i nakrive ), taze depilirane, noge na sve strane, vijore se ruse kose (mada su običnim danima manje ruse, više nekako čupave i neuredne), skriveni talenti za muziku i orijentalne plesove dolaze do izražaja! Kao neko takmičenje zatvorenog tipa, na nivou jedne firme, za najneprepoznatljiviju masku na maskenbalu! Direktori propevaju, profesori zaigraju, inženjeri, lekari, pravnici, ekonomisti zavedu kolce i te noći, kad Pepeljuga obično postaje princeza, gotovo svi oni postanu nešto drugo i neko drugi – cirkuzanti u najgorem smislu te reči. Tada je sve dozvoljeno! Nekima. Obično onima koji i inače svašta sebi dozvoljavaju. Ostalima niti je sve to zanimljivo, niti su oni nekom zanimljivi. Što su i dolazili uopšte?!
Danima se posle toga prepričava ko je sa kim igrao, pored koga i koliko puta; ko je koga i kako gledao i zašto; ko je sa kim došao, a sa kim otišao i u koliko tačno sati i posle koliko popijenih pića (tu ima i pretpostavki gde)… Razgledaju se slike sa raznih – zvaničnih i nezvaničnih – fotoaparata i tu se do detalja raščivija ko je šta obukao i koliko to košta. Analiziraju se situacije koje su se bolje videle sa pozicije stola broj 3 nego sa pozicije stola broj 12, koje je neko propustio zbog popravljanja šminke, telefoniranja, dioptrije i sl. I tako.
Dobre su te proslave. Kao recidivi socijalističkog društva, kao prilika za transformaciju, kao uvod u Novu godinu, kao beg od svakodnevnog sivila, kao način da se investira u nešto, kao mogućnost da se pokaže u bilo kom smislu, kao – šta god poželite! Čak i kao tema za pisanje. Dobar provod vam želim!
I da…srećna Vam Nova godina.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
