Prva revija narodnih nošnji jugoistočne Srbije održana je sinoć u Oficirskom domu u Nišu.
Predstavljeni su tradicionalni odevni predmeti iz Pirotskog, Svrljiškog, Jablaničkog, Bosilegradskog, Topličkog i Niškog kraja, koji datiraju iz 19. i početka 20. veka.
Šajkače, anterije, zubuni, tkanice, čakšire, dolame, džemadani, jeleci, libade, fistani, šalvare, čarape i opanci, obeležja su vremena prošlih. Danas su uglavnom deo folklornih igara i nastupa.
Na ideju da organizuju reviju narodnih nošnji došlo je šestoro mladih entuzijasta, čuvara tradicije i kulturne baštine – Dobri Milanov iz Bosilegrada, Marko Veljković iz Leskovca, Miloš Denić iz Prokuplja, Ana Ćirić iz Pirota, Milan Ristić iz Svrljiga i Marjan Zdravković iz Niša. Reviju su podržali Grad Niš, Nišavski okrug i Kancelarija za mlade Grada Niša.
„Namera nam je bila da prezentujemo tradicionalnu narodnu nošnju jugoistočne Srbije i da pre svega mlađem naraštaju pokažemo da to još postoji. Fokusirali smo se na 19. i početak 20. veka, a publika je imala priliku da vidi sve same originale. To su modeli koje smo izvukli iz ormara naših baba i deda i što se sačuvalo do današnjih dana. Cilj je da ovaj deo Srbije prikažemo kao bogat kraj i da to ne treba zanemarivati. Hteli smo da probudimo ljude i ukažemo im na vrednost onoga što čuvaju u starim škrinjama, da to nisu tek neki komadi odeće koju su naši preci nosili, već da je to dokument jednog načina života“, objašnjava Marjan Zdravković predsednik i umetnički direktor ANIP Mozaik.
Pored narodne nošnje na reviji su predstavljeni i eksponati nakita iz istog perioda.
„Svakako, sve su to replike, jer praviti reviju sa originalnim nakitom iziskuje poseban napor. Sve bi trebalo dodatno obezbediti, jer reč je o velikim vrednostima. Do originalnog nakita se inače teško dolazi, a i ljudi koji to čuvaju u svojim sefovima ga nerado javno eksponiraju. Imamo neke muzejske eksponate, ali većina su replike“, navodi Zdravković.
Najstarija narodna nošnja koja je prikazana na reviji je iz okoline Leskovca i datira s početka 19. veka, dok je najstariji nakit sa prostora Pirota i Svrljiga, i to su uglavnom originali iz privatnih arhiva.
Revija je okupila brojne poštovaoce narodne tradicije, a podršku svojim Svrljižanima pružila je Jelena Trifunović predsednica opštine Svrljig.
„Narodni poslanik Milija Miletić i ja često u raznim prlikama nosimo narodnu nošnju iz našeg kraja, kao vid podrške očuvanju tradicije i etnoloških vrednosti. Dopala mi se ova ideja i došla sam kako bih pružila podršku svima, ne samo svrljiškim, narodnim stvaraocima i čuvarima kulturnog nasleđa. Nadam se da će ova ideja dopreti do još većeg broja ljudi, kako bismo očuvali te stare vrednosti“, kazala je Trifunović.
Srpska narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda. Iako su motivi i ornamentika nošnje upotrebljiva i danas, malo je zainteresovanih da nauče kako se oni izrađuju.
„Starih zanatlija, vezilja, pletilja, tkalja ima sve manje, a interesovanje mladih je minimalno. Još to nije prepoznato kao nešto isplativo i kao izvor zarade. Mi u Svrljigu se trudimo, koliko je to u našoj moći, da pružimo podršku svima onima koji bi da ožive ili očuvaju stare zanate“, navela je Trifunović.
Regla, levka, dugan i vez, svrljišku nošnju čine jedinstvenom u Srbiji.
Posebno su interesantni primerci bez kojih se na prostoru Svrljiga u 19. veku nije mogla da zamisli nijedna svadba. Upravo se sa tim modelima, na reviji, predstavio Svrljig.
U ženskoj nošnji leskovačkog topličkog i niškog kraja zastupljene su gotovo sve veštine zanatstva koje su potrebne za izradu narodnih nošnji. Na vezenim košuljama i maramama preovlađuju cvetni motivi. Pojasevi-tkanice, suknje i kecelje su ručno tkane, čarape su ručno štrikane i vezene, a opanci koji se nose u ovom kraju su pertlaši.
Sastavni deo muške narodne nošnje u leskovačkom kraju je crna šubara.
Narodna nošnja pirotskog kraja je specifična po načinu izrade. Sve je izrađeno ručno, a njeni delovi su crna haljina, takozvano sukno, ispod koje se nosi bela pamučna haljina ukrašena čipkom po obodu i na rukavima. Pojas i kecelja su tkani, marama je bela ili žuta, a čarape ručno pletene.
Muški zubun, oivičen crnim gajtanom, i pantalone su od bele čoje, a pojas je ručno tkan. I u ovom kraju, u stara vremena, nosili su se opanci pertlaši.
Ženska narodna nošnja Bosilegradskog Krajišta ne može se zamisliti bez saje, crne haljine specifičnog kroja i kratkih rukava. Ručni vez zlatnom srmom se proteže od rukava sve do ručno tkanog pojasa, dok je na grudima dodatno ukrašena. Ispod saje se nosi bela haljina, a preko ručno tkana kecelja. Specifična je i po tome što je marama ručno heklana i bojom je uparena sa plastronom i rukavima, a čarape su crvene boje.
Muška narodna nošnja Bosilegrad sastoji se iz šubare, braon pantalona ravnog kroja, bele košulje sa Ruskom kragnom, laktana, tkanog širokog crvenog pojasa i belih čarapa ručno štrikanih. Opanci koji se nose za Bosilegradsku narodnu nošnju su takozvani pertlaši i nose ih i žene i muškarci.
Ideja organizatora je da, na dva meseca, reviju nošnji i nakita organizuje u nekom od okruga jugoistočne Srbije. Sledeća će biti u Pirotu, nakon toga sledi Svrljig, Prokuplje, Bosilegrad i Leskovac.
„Želja nam je da sve ovo postane tradicija i da u periodu koji je pred nama mladom naraštaju pokažemo da je narodna nošnja deo identiteta i kulture naše zemlje, da im ukažemo na značaj očuvanja tradicije i vrednost koju ona ima. Otvoreni smo za saradnju sa svim udruženjima koja neguju tradiciju i narodne običaje“, kaže Zdravković.
Svaku oblast koju su nastanjivali Srbi kroz istoriju, karakterisala je posebna narodna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se kojoj etničkoj zajednici pripada, koji status uživa u društvu i iz kog kraja potiče. Istorijski, narodna nošnja je imala višestruka značenja u životu naroda, rečeno je na reviji u Oficirskom domu.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
