Porodica Bojana Đorđevića, koja je pre devet godina stigla iz Beograda u Niš kako bi im ovde bilo lakše i jednostavnije da žive, nije ni sanjala da će joj u Nišu biti još gore, da će ih ovde zadesiti još veće nevolje, da će se Bojan razboleti i neće moći da radi, da će pored nemaštine biti prinuđeni da vraćaju i dugove koji su ranije napravljeni u ovoj trošnoj kući, u kakvoj retko ko danas živi.
Imaju dvoje dece koja su odlični đaci, nemaju ni sijalicu u sobi, a kamoli televizor, kompjuter, mobilni telefon….o drugim stvarima da i ne govorimo. Malo ko će poverovati ako kažemo da smo ih zatekli i bez hrane u kući. Sa 14 hiljada socijalne pomoći, da rasporede na sva davanja, može samo mađionicar.
“Ja od jednog dinara pravim pet, kaže Vesna, Bojanova supruga. Pomoć nemamo ni od koga, nemamo bližnje oko nas. A sada, kada smo ostali i bez struje, ko da su mi ruke odsekli. Niti šta mogu da uradim, a ono malo hrane sto smo čuvali u zamrzivaču, pokvarilo se. Od kada mi se muž razboleo i mora svakog drugog dana da ide na dijalizu, često ostajemo i bez parčeta hleba. Moja deca su bezbroj puta ostajala gladna po ceo dan.
Ona su zlatna, ne što su moja, nego što su mali, a veliki ljudi. Oni sve razumeju, sve shvataju….i ćute – nastavlja Vesna svoju tužnu priču. Moj sin je nedavno išao na ekskurziju, pa sam mu kupila grickalice za 600 dinara, a on pita “Mama, jel sam ti mnogo para potrošio?” Toliko su skromni, toliko su divni, da bih svakom takvu decu poželela, verujte mi.
A majci je najteže. Stisnem zube, i idem dalje. Ako ja posustanem, pored bolesnog muža, šta ce biti dalje. Ja ne smem da stanem, I ne smem da padnem”, kaže Vesna.
I drži se ona. Sve po kući radi sama. A i van kuće, kada je neko pozove da čisti, ona ode da zaradi koji dinar. Ali joj teško pada mrak i dug od 700 hiljada dinara za struju koji je ostavio raniji vlasnik. Određena im je rata od 40 hiljada mesečno, sto je za njih misaona imenica. Dug za vodu nekako otplaćuju na rate. Po 2 hiljade mesecno, od onih 14 hiljada socijalne pomoci. I tu je kraj. Više od toga ne mogu ni za dlaku.
“Najteže je noću. Zaspiš, pa se u pola noći probudiš i ne znaš kako ćeš i gde ćeš sutra. Ja nikoga ne krivim ni za šta, ne zanima me ko je na vlasti, nikoga nikada nisam molila – ali sada molim i preklinjem da nam neko pomogne, da se smiluje, jer smo stvarno u nevolji. A dobri smo ljudi, verujte, to će vam svako reci u komšiluku…..samo smo u velikoj nevolji i treba nam nečija ruka da nas malo podigne”, govori Vesna, kao da se pravda što su siromašni.
Najveća i prva Vesnina želja je da imaju struju u kući, pa makar – kako kaže – mesec dana hleba ne okusila. To joj je najvažnije. A ono manje važno, što bi želela zbog svoje dece je – malo kupatilo, kupatilce , kako kaže, kako bi deca mogla ko ljudi da se okupaju.
A veliki planovi i krupne želje ljudi koji žive normalnim životom, kod Vesne se svode na jedno:
“Prvo i osnovno, da moja deca budu živa i zdrava i ako im Bog da, da budu srećna. Drugo, da moj muž bude samo živ, ovde sa nama. Ništa drugo ne tražimo u životu. Mi ne sanjamo palate i sedmice na lotou…mi samo tražimo da budemo mirni, spokojni i srećni ……i ništa, ama baš ništa drugo ne tražimo.”
Kad kažeš želja, pomisliš na nešto veliko što želis da imaš. Vesna želi samo život i zdravlje za svoju decu. I malo sreće, ako Bog da, kako kaže. A mogu li da budu srećni u ovakvim prilikama? U situaciji u kojoj čovek poželi da se nije ni rodio, i da ga nema. Kada niko ne pita za tebe, još manje kako ti je. Kada niko ne vidi dalje od svog plota i ne želi da zaviruje u ovakva siromašna dvorišta, ponajmanje u dušu ovakvih ljudi – dobrih i vrednih, pre svega čista srca, bez zavisti i ljubomore. Ljudi, koji bi voleli da imaju samo ono malo parče života koje im kao ljudima pripada.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
