Promenada na niškom keju od železničkog mosta ka Medoševcu uskoro bi trebalo da bude završena nakon godinu dana zakašnjenja. Ovaj velelepni bedem je već godinama samo deo sna koji medoševčani nikako da dosanjaju. San u kome oni više nisu stanovnici sela već egal sa durlancima, palilulcima i bulevarcima. Ipak, sanjajući tako budni pored kišom nabujale reke pogled im nizvodno odvlači plovak pecaroškog štapa. San sanjaju i romi. „Gradski oci“ umivajući kej istom vodom će sprati i decenijsko skrnavljenje jevrejskog groblja koje je svrsishodilo mnogim pripadnicima nomadskog naroda – roma. Kamen temeljac za novi dom1 samo sto nije zaliven… Uz jevreje i rome neizostavno je dodati francuze, srbe i neizbežne kineze kao bi ova promenada bila zanimljivija.
Štoperica. Start. Kroz džombe nasipa, koje se ne naziru kroz nepokošenu travu, šetnja može da počne. Nakon samo par koraka ipak shvatam koliko je malo bilo potrebno da se kroz, nekada neprohodni „zeleni pojas“, protrči punim plućima. Umirujući zvuk reke koji prožima taranje listova preostalih topola zajedno sa odsajem zalazećeg sunca u valovima vode svakim korakom i otkucajem srca mi ispunjava grudi svežim vazduhom ne dozvoljavajući mi da ne istrčim još jedan više kilometar. Preko reke obrađena polja. Mladi kupus sunča svoje listove – vredne su ruke robijaša.
Nastavljam, trčim. Iza drvoreda se lagano pod mojim nogama ređaju konjske balege, probušeni tiganj i domaći zadatak. Vazduh para oštar miris ustajalog đubreta i štale. Radnu svesku iz matematike sustiže tabla monopola, a kesa plaćena 2 dinara i dalje prekriva isceđenu flašu zejtina. Đubre. I u ovoj deponiji se naziru usijani limeni krovovi, a mačka dovršava sudbinu krilca šezdesetodnevnog pileta. Idila. Ne čuje se reka već buzuki, frula i probijena membrana cevastog pojačala. Trčim, bežim, ali… Ispod krovova, nedaleko od mačke kerbera majka proliva plehani lavor. Svoje dete je u njemu umila. Nemamo isti pogled na svet ona i ja. Ili imamo? Da li njoj smeta gomila kesa od 2 dinara a platila je novopečena gospodjica kojoj je ispod časti da nosi ceger svoje bake u „šoping“. Dekadencija. Vode nema. Reka je tu. Strujni kablovi nemaju svoju banderu u ovoj promenadi, ali se ipak neki još dime pred kućom. Verovatno nema ni kanalizaciju, nema ni kante za smeće, a i šta će joj – istog svuda oko nje. Tri netimarena konja mrse svoju grivu sa čičkom. Slobodu dišu kao i njihovi gospodari. Nemaju oni dom.
Nomadi su navikli na svoj život. Neće amiš u sako, neće feredža u torbicu, neće rom oktroisano… Jevrej hoće svoje pretke, medoševčanin da mu kinezi dovrše kej za san, grad promenadu za kampanju, a rom pašnjak za svoga konja. Ne želi on asfalt, nema tu gde konj da paše. Nema para za struju pa mu i ne treba. Ne razume ga niko, na đubre je naviko. Ako ima za sok od dva litra, hleba da nahrani porod i za cigaru da pripali. A ko ga pa pa pita. Neće jevrej roma nad glavom svojih predaka. Neće grad đubre pored novog keja. Neću ja balegu među sprintericama. Izgleda da svi ovde sanjanju san.
Autor teksta i fotografija: Branko Radosavljević
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
