Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo reč profesionalac, verovatno još u vreme svojih početaka u sportu kada je ta reč označavala onog ko u najodsudnijem trenutku uđe na teren sa klupe i napravi preokret u rezultatu. Bez straha, bez panike, bez emocija… Samo odradi najteži deo posla, jer je tako naučen. Čemu li su učili ove druge, uvek sam se pitao!
Kasnije sam čitao „Unu“ Mome Kapora koja je zauvek obojila moje mišljenje na temu profesionalizma likom profesora Mišela Babića. Još kasnije, sretao sam ljude koji Kapora nisu čitali, zapravo nisu čitali ništa, ali su želeli da budu profesionalci. Za njih je to bio čovek (retko žena) koji ima moć odlučivanja, neko na poziciji, neumoljiv, tvrd, beskompromisan… Neko ko je uvek iznad situacije, ko uvek pravi savršene izbore, uvek ima savršene odgovore i rešenja. Neko ko nikada ne pravi greške, ma koliko razvlačio sa donošenjem odluke. Neko ko ne pokazuje svoju pravu prirodu, ko je večito u gardu. Trudili su se jadnici da imitiraju te likove iz svoje glave, ali brzo su posustajali. I bili su smešni.
Vaspitavan drugačije, čudio sam se tim stavovima. Zar profesionalac nije samo ljudsko biće koje dobro radi posao kojim se bavi? Zar profesionalac ne može da se smeje ili plače, voli ili ne voli, ume ili ne ume? Zar profesionalac ne sme da ima emocije, čak iako proceni da ne treba svima da ih pokazuje?
Profesionalac u Srbiji je Žan Reno u istoimenom filmu ili Silvester Stalone kad u nekom drugom filmu sa Antoniom Banderasom igra plaćenog ubicu. Ili je profesionalac Novak Đoković ili Vlade Divac. Svakako neko ko basnoslovno zarađuje, bez obzira na to čime se bavi. Njima zavide. Ne zbog profesionalizma, nego zbog para. U Srbiji je profesionalac i pojam koji se vezuje za batine, uterivanje dugova, prijateljice noći, igračice i sl. Opšti je stav da je tim profesionalcima lako, to svako može da bude, ali eto neće. Profesionalni mogu biti i političari, majači i prodavci magle, što je sinonim za one koji ništa ne rade, a dobro prolaze.
Za mene je profesionalac neko ko nije amater, ko živi od tog svog profesionalnog rada i ima određen nivo i u radu i u profesionalnom ponašanju. Taj neko je svestan da se profesionalnost uči, postiže i dostiže radom, trudom i zalaganjem. Profesionalac može biti frizer, automehaničar, pekar, novinar, zubar, slikar… Profesionalac nije neko ko priča da je profesionalac, a kad ga smene sa funkcije buši drugima gume na parkingu, piše anonimna pisma i plače po tuđim kancelarijama što je ostao bez vlasti.
Biti profesionalac nije samo završiti neki (bilo koji) fakultet, zaposliti se i dolaziti na posao na vreme u odelu i sa kravatom. Biti profesionalac nije samo ono što radimo od sedam do tri, naučena uloga koju svakodnevno ponavljamo pred drugima, nego je sveukupnost svakog od nas u razmatranom segmentu.
Profesionalac nije samo odnos prema poslu, to je stil i način života. To je nečiji izbor da bude dobar u onome što radi. To je skup metoda kojima neko dolazi do nečega što mu je važno. To je put koji nije uvek lak, ali je ispravan u datim okolnostima. Profesionalac nije značka koju ćemo zataknuti za rever da bi je svi videli, nego je suština jednog ljudskog bića.
Mnoge reči i termine smo poslednjih decenija pogrešno shvatali. Pravdu i nepravdu, interese, red, rad, zakone, propise, istinu i laž… Jedne smo aršine imali za sebe i svoje, druge za sve ostale. Onda smo smišljali nove reči za stare pojave, uvozili iz inostranstva razne kovanice za iste stare priče. Da bi zvučalo lepo, šta znači nije ni važno…
Posvećeno jednom profesionalcu.
Dr Milan Pešić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
