Niški istoričar: Otkopavanje prošlosti najčešće nije poželjno

Niški istoričar: Otkopavanje prošlosti najčešće nije poželjno

11:11
3348
1
Niške Vesti
PODELI

„Moje zanimanje za problematiku Drugog svetskog rata, naročito u Jugoslaviji, datira još od studentskih dana“, kaže za Niške Vesti istoričar Aleksandar Dinčić koji je nedavno nagrađen za svoj naučni rad. U ovoj svojevrsnoj retrospektivi otkrio je da su njegov predani rad na otkrivanju istorijskih činjenica do sada prepoznavali samo novinari. Da podsetimo, Dinčić je radio na zameni, dakle po Ugovoru, u niškom Narodnom muzeju od 2013. do 2016. godine, od kada je pratkično nezaposleno lice.

Član Državne komisije

Relativno malo sam radio u prosveti po završetku studija i najviše sam se bavio naučno-istraživačkim radom, potpisujući par recenzija i učestvujući pritom na nekoliko izložbi kao stručni konsultant.
U periodu od 2009. do 2013. godine bio sam član Državne komisije Republike Srbije za obeležavanje tajnih grobnica streljanih posle 12. septembra 1944. godine. U istom periodu bio sam saradnik na izradi Niškog leksikona, ali i Državne komisije za pronalaženje okolnosti pod kojima je zarobljen, mesto streljanja i sahrane generala Dragoljuba Draže Mihailovića.
U Večernjim Novostima su se 17. avgusta 2012. godine pojavili rezultati mojih dugogodišnjih istraživanja, sa priloženom mapom mesta ukopa. Zato su kolege u pismu, koje su uputili gradonačelniku nakon mog odlaska, napisale „da je Marija Kiri imala veće šanse kada je otkrivala alfa čestice, beta i gama zrake nego ja prilikom otkrivanja groba Mihailovića“.

„Otkopavanje“ prošlosti najčešće nije poželjno

Naglašavao sam predsedniku komisije Slobodanu Markoviću da je potrebno da specijalna ekipa srpskih eksperata izvrši ekshumaciju označenog mesta kod platanastog drva u Lisičjem potoku i da najzad vidimo da li je to lokacija koja je skrivana 60 i više godina.
Komisija je rasformirana i nastavio sam rad sa dr Srđanom Cvetkovićem. Imao sam dužnost popisa usmrćenih sa teritorije niškog ratnog okruga i evidencije tajnih grobnica.
Radio sam jedno duže vreme po arhivima u Beogradu, istražujući i proučavajući građu i obavio brojne razgovora sa svedocima tih događaja. Na žalost, nije bilo dobre volje za iskopavanjem istih pronađenih grobnica, dostojnu sahranu i opelo stradalih. Nekome se nije otkopavala prošlost. Ustvari, postojala je, a i dalje postoji bojazan od velikog odjeka i traženja povratka imovine od strane potomaka, čime bi se država, koja je otvorila ovu temu isključivo zbog Evropske unije, našla u velikom problemu.

Zato se Zakon o restituciji primenjuje retroaktivno. Premnogo je bez ikakvog papira oteto u to vreme vlasti. Ja sam imao priliku da kao član Komisije gledam veliki konfiskacijski dokumentacioni materijal i nešto od toga predao sam u vidu kopija ljudima koji nisu imali ništa da bi dokazali kako im je nešto oduzeto. Učestvovao sam u više postupaka rehabilitacije i nekoliko puta u postupcima restitucije. Svi ti procesi završili su se uspešno. Dakle, radio sam na delikatnim i vrlo osetljivim temama za koje srpski narod još uvek nije spreman i koje su ostale još uvek otvorene i nerešene.
Ostala je kao satisfakcija da je rad Državne komisije pohvalio tadašnji predsednik Republike Srbije. A ljudi su bili željni istine i trudio sam koliko je u mojoj moći da pomognem gde se moglo. Čuo sam da su mnogi od njih dolazili i posle završetka mojeg radnog angažovanju u Narodnom muzeju da bi mi se zahvalili.

Logor 12. februar

Iz posleratnog perioda prebacio sam se u ratni. Za mene daleko lakši posao, započevši tako rad u Narodnom muzeju u Nišu, u Memorijalnom kompleksu „12. februar“. Odnosno, u logoru na Crvenom krstu. Koristeći se velikim iskustvom u prethodnom radu sa Državnom komisijom i pregledom do tada nepoznatog materijala vezanog za nacističke zločine, sa istoričarima muzeja počeo sam, za početak, temeljan rad na popisu streljanih i usmrćenih za vreme rata iz logora kao iz svih postojećih zatvora.
Uradili smo uz pomoć Marije Krstić i jedan dokumentarni film o logoru i započeli prikupljanje novih predmeta zatočenika logora od njihovih potomaka za novu-savremeniju postavku.
Dosta predmeta dobili smo od ljudi s kojima sam bio u vezi za vreme rada po državnim komisijama. Radili smo više stvari odjednom. Tako smo na 70 godišnjicu oslobođenja Niša u Drugom svetskom ratu imali gotovu monografiju „Žrtve Lagera Niš“.

Spomenik stradalim sovjetskim pilotima

Paralelno sa njom, koristeći se istim materijalom iz Beograda, zajedno sa sadašnjim pomoćnikom direktora Nebojšom Ozimićem, pokrenuo sam isto tako malo poznatu, ali istorijski zanimljivu priču o stradanju sovjetskih pilota u vazdušnom sukobu sa američkim iznad Niša, 7. novembra 1944. godine.
Bilo je to vreme kada su zbog uvođenja sankcija Rusiji usled rata u Ukrajini, njeni turisti pohodili Srbijom, naročito Nišem. Trebalo ih je što duže zadržati, a ujedno pojačati posećenost u logoru na Crvenom krstu. Tražili smo mesecima način kako da ih zadržimo i postoji li neka konekcija. Pitao me je ima li nešto što može dokumentovano da poveže logor i Ruse. I tako se rodila priča o Niškom incidentu – sovjetski piloti sahranjeni su ispred logora i to je bila ta konekcija.
Inicijativa je na kraju pretočena u jedan lep spomenik-pametnik, koji se nalazi ispred ulaza u logor. Originalni ruski spomenik je bio uklonjen u vreme sukoba Jugoslavije i SSSR-a (1948-1955) i „oživljen“ je baš kao i njegova lokacija tek kada smo malo „zakopali“ po papirima. Ruska zvanična delegacija je na predavanje, koje sam održao u proleće 2014. godine dovela svoje profesore sa moskovskog Univerziteta, potom smo išli zajedno sa predstavnicima rusko-srpskog humanitarnog centra do mesta gde su Sovjeti bili sahranjeni, a zatim su stigli materijali iz njihovog Državnog arhiva.
Sve je to snimano i celokupna foto-dokumentacija postoji u Moskvi. Saznanja su nam se poklopila u celosti. Spomenik poginulim Sovjetima je svečano i simbolično otriven na dan pobede nad fašizmom, 9. maja 2015. godine. Urađena je i knjiga koja je prevedena na ruski jezik, postavljeni specijalni kodeci za čitanje, jer je bilo nemoguće voditi posetioce istovremeno u logor i izvan njega – do spomenika. Sećam se da sam samo za Noć muzeja 2015. godine imao tačno 20 vođenja posetilaca do ruskog spomenika. Za poginulim američkim pilotima Ministarstvo odbrane SAD-a i dalje intezivno traga. Još u martu 2013. godine imao sam razgovore sa njihovim službenim istoričarem u pokušaju da zajedno sravnimo saznanja o mogućem mestu gde su stradali Amerikanci sahranjeni.
Beležio je svaku moju reč, mapa našeg grada bila je rasprostanjena na stolu i gledali smo samo jedan deo: naselje Crveni krst. To je po našim saznanjima potencijalno mesto. Potrebna su dodatna istraživanja koja će se nastaviti. Tako da smo za Ruse otkrili, za Amerikance se i dalje ne zna i postoje samo neke pretpostavke.

Preovladavaju lični, a ne opštedruštveni interesi

Govorio sam pojedinim niškim političkim funkcionerima da je ovaj događaj, koji je izrodio spomenik, ništa u odnosu na ono što još nije otkriveno, što može dobro da ispromoviše grad, zadrži mnogo više turista i sl. Na žalost, evidentno je da nema razumevanja za istraživanje nepoznatih događaja, koja potom spletom okolnosti mogu odlično da se plasiraju poput ovog spomenika.
To je slično kao i sa otkopavanjem tajnih grobnica. Ili sa krstom na Viniku. Odjednom se podigne bura, pa se najednom smiri. Razlog je što uglavnom preovladaju sebični ciljevi i interesi, a ne opštedruštveno korisni. Jedan grad kao što je Bilbao u Španiji shvatio je koliko istorija može biti značajna i napravio je od čitave istorije Baskije pravi turistički centar.
Iste godine, strani posetioci su praktično preplavili logor i ja krećem da radim na monografiji „Saveznici i strani podanici u logoru“, koja je prevedena i na francuski jezik. Cilj mi je bio da se priča na logoru što više internacionalizuje kada već ima materijala za tako nešto. Tu sam obilato koristio isto tako nepoznati materijal dobijen od službenog istoričara ministarstva odbrane SAD-a koji mi se tako zahvalio za nesebičnu pomoć.
Sve ovo što sam radio bilo sam ili ne, radio sam ili smo radili u miru, tišini i bez neke velike reklame. Na primer, za to predavanje, na kojem su prisustvovali ugledni profesori sa Moskovskog univerziteta, niko nije niti znao, niti bio obavešten. Radili smo za dobrobit našeg grada, ali i zemlje.
U septembru 2016. godine, moje privremeno radno angažovanje je usled rigoroznog Zakona o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru bilo okončano, a knjiga o saveznicima u logoru je promovisana decembra iste godine. Pred kraj angažovanja uspeo sam sa dokumentaristom muzeja da završim još jedan rukopis. Krajem iste godine predložen sam od pojedinih institucija u Srbiji za nagradu grada Niša zbog zasluga u internacionalizaciji logora. Tako se vrlo uspešno završila 2016. godina.
Pri svemu tome, niški novinari i mediji imali su najveće moguće razumevanje za sve ono što sam radio od 2009. godine i oni su u istinu bili svih ovih godina moje treće plućno krilo. Od prerano umrlog Miše Ristovića do ostalih koji će se sami prepoznati.
Pored rada na razotkrivanju nepoznatih ili manje poznatih događaja u Drugom svetskom ratu, nisam zapostavljao i slavnu srpsku istoriju Prvog svetskog rata. Na 100-godišnjicu Niša u Prvom svetskom ratu, pojavila se knjiga „Niš u ratnom dnevniku ministra vojnog devetsto petnaeste“, koju sam radio sa direktorkom Niškog kulturnog centra i takođe istoričarem (generacija ispred mene), Bojanom Simović.

Veliki rat i nagrada „Dragiša Kašiković“

Nakon prestanka radnog angažovanja, nastavio sam sa Prvim svetskim ratom i napisao rukopis o Moravskoj diviziji u Velikom ratu zajedno sa istoričarima iz Narodnog muzeja u Leskovcu, koja je sada u pripremi za štampu. Tu će takođe biti još mnogo nepoznatih i novih detalja iz slavne srpske prošlosti.
Konačno, početkom aprila bio sam obavešten da mi izdavačka kuća „Srpska reč“, koja je pomno pratila moj višegodišnji rad i po državnim komisijama i u muzeju želi dodeliti prestižnu nagradu „Dragiša Kašiković“, sa napomenom da sam ja ovu nagradu zaslužio i mnogo ranije. Meni je bila čast da se tako pridružim i drugim srpskim velikanima koji su dobili istu nagradu.
Koliko mi je bilo drago, toliko je, ipak, ostao jedan gorak ukus što niko u Nišu, osim medija taj rad nije prepoznao. Ja sam, izuzimajući saradnički rad u komisiji za obeležavanje okolnosti zarobljavanja, streljanja i sahrane Draže Mihailovića, sve ostalo radio za taj isti grad.
U Beogradu su me pitali kako se niko nije setio da nagradi moj višegodišnji rad. Odgovorio sam da bez obzira na to – ja ne mogu zbog toga da budem protiv svog grada. Takve su okolnosti. Imao sam priliku da doživim da me i hvali i napada predsednik SUBNOR-a, baš kao i predsednica Jevrejske zajednice. Takav je usud nas istoričara, jer ne možemo svima udovoljiti i uvek ćemo biti „nečiji“. Pa ipak, imaće neko prilike za 70 do 100 godina da čita i daje sudove. Ostalo je mnogo toga zapisano i sačuvano. I mnogo toga neotkriveno.
Piše: Aleksandar Dinčić, istoričar

Da li znate da Niške Vesti imaju novu Android i iOS aplikaciju?
Preuzmite Android aplikacuju ovde...
Preuzmite iOS aplikacuju ovde...


1 KOMENTAR

  1. Sve ti zivjelo gospodine Aleksandru Dincicu, samo tako nastavi i budi pravican istinoljubiv i Bog ce pomoci.
    Kamo puke srece da nas ima vise tako predanih u poslu gde ne vodi motiv licni interes vec opstedrustveni.Svako dobro od Boga dobri covece.

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *