Slaviša Filipović Cajko zaposlen je u Narodnom pozorištu u Nišu već 37 godina, od kojih je više od 25 bine majstor. Kako sam kaže retko ko ga u pozorištu ili u gradu zna kao Slavišu, ali svi znaju ko je Cajko. Ističe da je Pozorište njegov život, da zna svaki ekser i daščicu u teatru i da mu je bezbednost svih koji rade ili uđu u pozorište na prvom mestu.
Kako si došao u Pozorište, da li je to bila ljubav od malih nogu ili se desilo slučajno?
Moj dolazak u Pozorište bio je potpuno slučajan. Tadašnji upravnik pozorišta Brana Vojinović živeo je u istoj zgradi gde i moja porodica. Moj otac koji je u to vreme radio u Pošti i komšijama pomagao u kućnim popravkama, u razgovoru sa Branom došao je do toga da im u Pozorištu treba dekorater. Ja sam u to vreme studirao mašinstvo i nisam baš bio zainteresovan da pored studija nađem i posao. Moj otac je, međutim, bio uporan u tome da me nagovori da probam da radim u Pozorištu i tako sam jednog dana ušao u zgradu našeg teatra i tu ostao do današnjih dana, već 37 godina. Bila je to ljubav na prvi pogled, sve mi je bilo jako zanimljivo, prvih nekoliko godina sam stalno bio na sceni i sedeo pored inspicijenta svake večeri kad su se igrale predstave, slušao sam svaku reč, pratio svaki detalj, neke predstave sam gledao i više od 50 puta. Pozorište je primamljiva stvar, lako uđe u krv i nikada se toga ne oslobodiš.
Šta si sve radio u Pozorištu i kako si postao bine majstor?
Kroz svoju pozorišnu karijeru prošao sam mnogo toga. Najpre sam radio kao dekorater, to su oni nevidljivi ljudi koji svakoga dana iznova i iznova nameštaju scenu i svaki detalj na njoj za predstavu. Nakon nekoliko godina počeo sam da radim kao rekviziter, opet sam bio zadužen za scenu, ali sada za one finije stvari koje podrazumevaju da za predstavu obezbedim sve što je glumcima potrebno i što iznose na scenu. Onda je, na žalost, naišao težak period za mene u Pozorištu, jer je uvedena prinudna uprava i nekoliko nas je ostalo bez posla. Posle brojnih peripetija i suda svi smo vraćeni na posao, a sa dolaskom novog upravnika ja sam postavljen za bine majstora i više od 25 godina radim taj posao.
Šta je zapravo bine majstor i koji je njegov posao u Pozorištu?
Bine majstor je šef pozornice, on mora da zna sve što se na njoj događa pre, za vreme i posle predstave. Ja imam tim od deset ljudi, osam dekoratera i dva rekvizitera. Oni montiraju kulise za predstave i obezbeđuju svu potrebnu rekvizitu. Naš radni rad u Pozorištu počinje rano ujutru kada montiramo scenografiju za predstavu koja se igra tog dana, a nakon predstave sve to sklanjamo. Najčešće u pozorištu traju probe za nove komade, tada dva puta dnevno montiramo scenu. Mi nemamo radno vreme, radimo i noću jer je posao scenskih radnika takav da moramo biti prisutni u pozorištu 24 sata. Ja moram da znam gde je svaki ekser i daščica u pozorištu. Moj posao je jako odgovoran jer je bezbednost kako zaposlenih tako i publike na prvom mestu. Na primer, za predstavu Brod ljubavi imamo scenografiju koja je teška pet tona, a na sceni više od 30 glumaca. To treba namontirati bezbedno, ali ipak funkcionalno da se glumci nesmetano kreću. Publika vidi samo krajnji proizvod, predstavu, a da se do toga dođe potrebno je mnogo rada na sceni i oko nje.
Koliko te posao bine majstora ispunjava?
Ja volim svoj posao, ne bih mogao da zamislim da radim nešto drugo. Svakoga dana na sceni provedem mnogo sati. Ja sam najstariji bine majstor u svim pozorištima u Srbiji ali ne po godinama života već po godinama iskustva. Vrlo često sam i u sukobu sa ljudima jer pokušavam da im objasnim se mora voditi računa o svemu, da se ne sme desiti nijedna nepredviđena situacija. Jednom se desilo da cug padne, ali srećom, niko nije bio povređen. Cug je šipka duga 12 metara vezana sa četiri sajle i služi za dekoraciju pozornice, za podizanje tereta, kulisa i zavesa. Kada se desilo da cug padne, u pitanju nije bila ljudska greška, već fabrički problem. Nakon toga tražio sam da se promeni sistem cugova u Pozorištu i sada se nikako ne može ponoviti takva situacija, bezbednost na sceni je apsolutna.
Kako je bilo raditi u Pozorištu pre 30 godina, a kako je danas?
Pozorište je kao i društvo, stalno je sklono promenama. Nekada je bilo više ljubavi, smeha, šala i radosti u Pozorištu, danas je sve mnogo brže, sa manje emocija. I publika je drugačija. Nekda se poštovao pozorišni bonton, danas se dešava da u sali zvone telefoni tokom predstave. Imam utisak da se u nedovoljnoj meri poštuje ovaj naš hram kulture.
Za ovih 37 godina sigurno su se dešavale stvari na sceni koje se nisu mogle kontrolisati jer predstava je živa stvar?
Naravno. Jedna od anegdota koju ću zauvek pamtiti je iz predstave Zmaj od Srbije. Glumac koji je igrao Zmaja leteo je sa jedne strane pozornice na drugu. Sa svake strane bio je je po jedan dekorater koji bi sačekao glumca. Desilo se da jedan od dekoratera nije uspeo da uhvati glumca već se zajedno sa njim, viseći i držeći se za njega vratio na scenu. Leteli su tako neko vreme dok se sajla nije smirila, a onda su zajedno skočili na scenu. Publika je vrištala od smeha, a glumci su jedva nastavili, ali su odigrali predstavu do kraja. Bilo je još mnogo ovakvih situacija, sve su na sreću bile zabavne i smešne.
Za nekoliko godina odlaziš u penziju, da li već sada vidiš svog naslednika u Pozorištu?
Ne bih mogao nikoga posebno da izdvojim. Znam samo da ta osoba mora biti apsolutno posvećena poslu bine majstora, da mora voditi računa o svemu, a pre svega o bezbednosti i da mora biti spremna na danonoćni rad. Da bi neko radio ovaj posao on mora da voli Pozorište i sve što se u njemu dešava.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
