U Gracu živi poslednjih 25 godina. Pre odlaska u Austriju, bio je Nišlija više od 40 godina. Njegov credo – u životu je najvažnije biti slobodan. Gradu Nišu, u koji se zaljubio na prvi pogled daleke 1962. godine, darovao je Svetosavski dobrotvorni bal, česmu Svete Trojice, pokrenuo uređenje gradskog jezgra “Za lepši Niš”. Prvi je Nišlija nosilac nagrade “Car Konstantin“ za toleranciju. Ivan Redi, arhitekta, jedan od onih koji naš grad “čita srcem”.
Ivan Redi se rodio u Jagodini od oca Oskara – Slovenca i majke Jelene – Srpkinje. Oba Ivanova roditelja bili su prosvetni radnici i celo detinjstvo proveo je u selidbama. Posle Jagodine, živeli su u Babušnici, Beloj Palanci, Vranju i Prištini, a 1962. godine porodica Redi dolazi u Niš, gde ostaje u godinama koje slede. Ivan Redi je oženjen Vesnom, nastavnicom matematike, imaju troje dece i četvoro unučadi.
NV: Živite i u Gracu i u Nišu. Stalno dolazite i odlazite…
Nikada iz Niša nisam odlazio. Došao sam sa roditeljima 1962. godine i to je bila ljubav na prvi pogled koja traje. Bilo gde da sam, ta ljubav prema Nišu je prisutna. Samo fizičko prisustvo znači vrlo malo. Duhovni život mi je važan, ako osećam ljubav prema nekome, svejedno je gde je moje telo. 1963. sam upisao Arhitekturu u Nišu, posle dve godine Građevine u Beogradu. Od tada postoji ta neraskidiva veza Niša i mene.
NV: Zašto ste otišli u Austriju, šta je bilo odlučujuće da napustite grad u kome ste bili više od 40 godina?
To nije bila laka odluka. To me mladi, koji žele da odu, često pitaju. Razlozi za odvajanje, za kidanje fizičkih veza, moraju da budu vrlo jaki. Motivacija da krenete u novi život mora da bude dobro argumentovana. Moja odluka da odem je došla kad sam već bio u zrelim godinama, blizu pedesete. Imao sam troje dece, egzistencija nam je bila ugrožena zbog poznatih ekonomskih okolnosti. Moja uloga “pater familiasa” bila je da ponesem teret novog života koji je obezbiđivao deci uslove za normalan život.
NV: Da li ste i u Austriji radili kao arhitekta?
Da, ceo svoj život sam proveo radeći u struci. Imao sam tri oslonca u životu: porodicu, posao i društveni rad, to je bilo moje davanje drugima bez ostatka. Voleo sam arhitekturu od prvog dana i to je deo mene. I danas se sa velikom ljubavlju vraćam arhitekturi, ne radim profesionalno, ali sam uvek spreman da pomognem savetom, crtežom, idejom.
NV: Arhitekturi ste se vratili i 2013. godine kada ste Gradu poklonili česmu na Trgu patrijarha Pavla. U podizanju česme učestvovala su tri grada Grac, Kruševac i Niš. Kako je došlo do toga?
Oduvek sam imao potrebu da mom gradu ostavim nešto trajno. Desilo se slučajno da je opština Medijana imala projekat “17 česama za 17 vekova hrišćanstva.” Odlučio sam i da projektujem i da obezbedim sredstva da se česma “Svete Trojice” podigne. Sada, sa ove istorijske distance, mogu da kažem da mi je to najdraže što sam uradio. To je jedini projekat u mom životu koji nije bio limitiran. Znao sam gde će biti postavljena česma i ništa drugo.
NV: Interesantno je da se česma nalazi nedaleko od mesta gde se živeli sa roditeljima i ima jednu dublju emotivnu priču. Recite nam nešto više o tome.
Mnogo je povezanih događaja sa česmom koji su se dogodili, od nastajanja, pa na dalje. Stanovao sam na dvadesetak koraka od nje, u ulici IX brigade. Moja pokojna majka, koja je bila profesor u školi “Bora Stanković”, imala je običaj da zastane kod Trga Radničkih saveta, sada je to Trg patrijarha Pavla i kaže “ovde treba da postoji česma, klupa i drvo da čovek može da sedne i da se odmori”. Meni je to rekla davne 1965. godine, bio sam još student i kada sam 2013. godine došao u priliku da projektujem česmu baš na tom, njenom mestu, vratila mi se slika iz mladosti. Slika moje majke koja mi govori da bi baš na tom mestu volela da postoji česma. Kad smo podigli česmu, u čemu mi je pomagao i moj sin koji je takođe arhitekta, rekao sam “Mama, ako me čuješ, evo imaš i česmu, dve klupe i tri drveta.” 
Poruka za kraj?
Ne delim savete, to nisam ni deci radio, ali probaću da pošaljem poruku. Uvek sam pitao “šta ja mogu da učinim za Niš, a ne šta Niš može da učini za mene.” Uvek sam davao i presrećan sam što je to baš tako. Kada nesebečno dajete, onda na posredan način i dobijate. Čovek mora da pronađe lepotu u sebi i da tako živi, da pomaže bližnjima. Nije sve u novcu, nekada je važno da umete osmeh da poklonite, da kažete “hvala”. Dobročinstvo nije samo u materijalnom, ono je jednostavno.
Tu pored nas, treba samo malo otvoriti srce, oslušnuti i bolje pogledati oko sebe. Ja Niš čitam svojim srcem, a to je i moja poruka za sve Nišlije – čitajte Niš srcem.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
