Uroš Milojević je glumac, Nišlija na privremenom radu u Beogradu. Kaže da nade za mlade glumce ima, ali nema dovoljno političke volje da se kultura sagleda na pravi način. Niška pozorišna publika videla ga je pre nekoliko meseci u predstavi “Treći svetski rat”, a 10. februara u Narodnom pozorištu sa ekipom BITEF TEATRA odgiraće komad “Crvena – samoubistvo nacije”. Komadi u kojima glumi su društveno angažovani, jer to traži društveno – politički trenutak. O glumačkom pozivu, komadima u kojima glumi, uzorima i druženju sa Vesnom Trivalić, za Niške vesti govori Uroš Milojević.
NV: Da li možete da se setite ključnog trenutka koji je uticao na bavljenje glumom? Kako je počelo?
Uroš Milojević: Roditelji su brata i mene svakog leta, dakle za svaki letnji raspust vodili kod pokojne bake u Beograd i kod nje smo provodili gotovo celo leto sa decom iz komšiluka igrajući se u dvorištu njene kuće. Sećam se da nas baka nije puštala napolje kada je bila najveća vrućina i ja sam u nekom trenutku uzeo njen pokrivač, razapeo štipaljkama na dve stolice , uzeo vojnike ( igračku ), stari gramofon i jednu lampu. Tako sam pravio pozorište senki i to mi je jedan od najlepših momenata u detinjstvu. Mnogo kasnije sam čuo za školu glume koju je vodila Jasminka Hodžić, raspitao sam se i krenuo kod Jace u dramski studio. U nekom trenutku ona je rekla da možda ne bi bilo loše da probam da upišem glumu i od tada je sve krenulo. Zahvalan sam joj.
NV: Nišlija, a većinom radite za beogradska pozorišta, živite na relaciji Beograd – Niš. Napravite paralelu između dva grada, da li ima nade za mlade glumce u Nišu?
Uroš Milojević: Da, živim u Beogradu gde najčešće i igram predstave, ali gostujem i po celoj zemlji. Nade uvek ima, ali nisam siguran da ima političke ili bilo koje druge volje da se u gradu koji broji gotovo 300 hiljada stanovnika napravi jos jedno pozorište. Mislim da to građani Niša zaslužuju, a zaslužujemo i mi koji se trudimo da se bavimo kulturom i umetnošću u svom gradu. Ima zaista mnogo talentovanih ljudi iz Niša, pevača, pisaca, reditelja, i čini mi se najviše glumaca i glumica. Prošle godine je glumu upisalo oko osmoro ljudi iz našeg grada. To je blago na koje niko ne obraća paznju. Ti ljudi su izuzetno hrabri. Kada smo kod Niša i Nišlija, mislim da bi bilo vrlo dobro da jedan Nišlija – Kokan Mladenović napravi predstavu u Nišu, verujem da će on svojim rediteljskim idejama bar malo “izvaditi” grad iz učmalosti i palanačkog duha. Na kraju krajeva i devedesetih je sve krenulo iz Niša.
NV: Igrate većinom u društveno- angažovanim predstavama. Recite nam nešto o komadu
„Crvena – samoubistvo nacije“, zašto je treba videti?
Uroš Milojević: Smatram da je umetnost već sama po sebi društveno angažovana, a želim da mislim da je dramska umetnost najvažnija karika u svemu tome jer je pozorište živa stvar. E sada, ima i onih predstava koje za cilj imaju da zabave publiku, koje su lake i u kojima nema mnogo pitanja. „ Crvena „ je suprotnost ovome što sam rekao, intimna priča o ženi ili ženama ( kako vam drago ) stavljena u univerzalniji kontekst. Obrađuje teme kao što su nasilje nad ženama i devojčicama, abortus, tenutno društveno – političku situaciju, itd. “Crvena” tera na razmišljanje, postavlja pitanja, i menja svest. Reditelj je Vojkan Arsić, a tekst je napisala Minja Bogavac. Za mene su ovo i više nego dovoljni razlozi za gledati je, tako da pozivam sve Nišlije da 10. februara u 20 sati dođu u niško Narodno pozoriste.
NV: Da kažemo nešto i o predstavi koja je nedavno imala premijeru – „Krivac je tamo negde“, hoćemo li je videti u Nišu?
Uroš Milojević: „ Krivac je tamo negde „ je edukativna predstava po tekstu i u režiji Vladimira Grbića koji je napisao zaista divan, tačan, konkretan tekst. A predstava je napravljena u organizaciji fondacije „ Tijana Jurić „ na čelu sa Igorom Jurićem i obilazićemo škole širom Srbije sa idejom da se borimo protiv svih oblika nasilja, i sa idejom da informišemo decu, ali i starije šta je sve nasilje. Ideja je da obiđemo i škole u Nišu svakako, jer ima toliko primera nasilja i ovde.”
NV: Predstavu .„Treći svetski rat“, niška publika je već imala priliku da je vidi… kada je sledeće gostovanje? Kakvo je iskustvo raditi sa Dejanom Gocićem kao rediteljem?
Uroš Milojević: Sledeće igranje ove predstave bi trebalo da bude u martu i uskoro će biti i gostovanje u Kraljevu. Deki je duhovit covek i to je stvar koja uvek olakšava rad. Bilo je trenutaka kada nismo mogli od smeha da nastavimo probu, izuzetno lepo iskustvo, posebno jer smo svi radili iz ljubavi bez dinara honora. Da nije njega bilo, siguran sam da ne bi bilo ni predstave.
NV: Prijatelj ste sa Vesnom Trivalić, od kada i da li, na neki način, utiče na Vašu glumu? Da li podeli po neki savet?
Uroš Milojević: Vesna je jedna od mojih omiljenih glumica, i ona je ujedno jedna od najboljih osoba koje sam imao prilike da upoznam, bez preterivanja. Utiče na neku vrstu glumačke estetike, a pričajući sa njom me uči igranju komedije. Da, uvek je tu, za koji god savet ili nedoumicu da joj se obratim ona je spremna da se angažuje oko toga i posavetuje me, ali želim da kažem da ja nisam u jednini, ona to radi sa mnogim mojim kolegama i koleginicama, to je deo njenog karaktera. Od nje sam jednom čuo rečenicu „ radim i hodam sa velikim znakom pitanja „. Trudim se da živim tu rečenicu.
NV: Ko Vam je uzor među srpskim glumcima?
Uroš Milojević: Čkalja, Bora Todorović, Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović, Ljubomir Bandović, Boris Isaković, Saša Torlaković, Gordana Đurđević, Jasna Đuričić, Vesna Trivalić, Anita Mančić, Jelena Jovičić, Nataša Ninković, Dragan Mićanović, Branka Šelić….Mogao bih do sutra da ređam imena i da se ne zaustavim, ima mnogo dobrih glumaca i glumica. Zaista to mislim…
NV: Planovi za budućnost
Uroš Milojević: Trenutno radim na jednoj predstavi koja će se igrati u jednom beogradskom kafiću, zapravo , mesto dramske radnje je kafić. Tekst i režiju potpisuje Bojana Sekicki. A premijera je u martu. Uskoro počinjemo moj kolega Rifat Rifatović i ja da radimo jos jednu predstavu koja ce se baviti temom aktivizma, transparentnosti, pozivanjem na društvenu odgovornost i svest građana o njihovim, odnosno našim ljudskim pravima. Svakako moram da spomenem „Social club „ koji smo napravili Jelena Radivojević, Rifat i ja. To je, pre svega, mesto za druženje i afirmaciju mladih umetnika iz svih oblasti umetnosti. Takođe nam je želja da se takvi klubovi otvaraju u gradovima širom zemlje, jedan od njih je i Niš.
NV: Poruka za kraj…
Uroš Milojević: Mislim da mi kao narod bolujemo od kolektivne amnezije. Dopustili smo da nam sudbinu kroje oni koji su u svakom mogućem smislu ispod nas – građana, od obrazovanja, pismenosti do moralnih osobina. Dozvolili smo da se svaka pobuna ili revolucija završi statusom na fejsbuku i nikom ništa. Dovedeni smo na nivo stada i postali smo inertni. Bojim se da nam oduzimaju sve više prava i vreme je da uradimo nešto. Želim nam svima mnogo hrabrosti u borbi za sopstvena prava!
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
